Ženski svet

|| || ђ |

+

82 : ЗКЕНСКИ СВЕТ. Бр. 6.

Најважније је у овом погледу дакле то, привикавати децу евоју на потпуну послушност, учити их, улевати им у млађану душу то уверење, да су сваки пут дужна покоравати се својим родитељима. — Настаје сад само то питање: „Лако треба почети са таом обуком у тривикавању к тослуштости г Пије то тако тешка задаћа, као што многа мати мисли, не тражи се ту, нит је потребна за то велика ученост или нарочита способност. — Не иште се велик таленат или дубоко знање, па да се дете привикне на покорност; основна правила за дечје васпитање су проста и разумљива. Никад, пре свега, не ваља издавати такве наредбе, које нисмо кадри спровести. — Ништа лакше не води децу на непокорност, него онда кад им се издају наредбе, које нисмо кадри и не намеравамо озбиљно уделотворити. — Дете се баш тим начином највише учи и привикава на то, да у ништа не зарезује материне наредбе, а то прође доцније у крв летету

тако, да не помажу доцније ни материне

претње ни молбе. „Маро остави књигу на миру“, опомену

- нека мати своју девојчицу, а која је на

столу лежећу Змајеву „Џеванију“ превртала и кидала. — Мара мало застаде, али ускоро опет узе књигу цепати.

Мати баци поглед на дете и виде да опо п опет узе књигу у руке. — „Зар ниси чула, шта вам ти рекла, да оставиш књигу на миру 2“ дрекну мати изнова. — „Зашто пе послушаш што ти говорим 2“

Ва час спусти Мара књигу, но се после опет нађе на забрањеној играчки. Одједном Мара испусти књигу на под, те се неки листови поцепаше. — Мати најпосле скочи,

те ћуши своју ћерчицу подобро по глави,

са речима: „Други пут ћеш слушати шта ти се каже“ Дете поче врискати, а мати узеде књигу са пода и поче умиривати своју девојчицу : „Ја бих само волела знати, зашто да ме моје дете боље не слуша“.

Оваке породичне сцене нису баш најпријатније и ретке и допустити се мора, да овако поступање учи дете баш пепо-

_елушности. — Јер да дете случајно још

пије пспустило било књигу, не би било ни кажњено.

Једном ходајући писац овог чланка по парохији својој у својим дужностима, удари јак пљувак усљед чега се морадох у једној парохијској баш интелигентнијој кући подуже зауставити. — Читаво туце необуздане и раскалашне деце јурила ву по соби тако, да ми је немогуће било разговарати се са домаћином. Кад сам почео с' њим разговор дрекну он на децу: „Не правите толику ларму децо !“

Али ову опомену узимаху они толико у обзир колико и пљусак на пољу. — Узастопце двапут а трипут јејош отац викао на децу своју: „Децо, будите мирни, јер ви ће те бити кажњени, то вам стојим

добар“. — Али деца научена већ на сличне претње, а које су биле и остале само претње и ништа више, -- лармала су, екакала и

викала још и даље.

Најпосле обрати се домаћин на мене: уја мислим, да ја имадем најрђавију и најнесташнију децу, јер ето не могу да их научим на послушност.

А у ствари је баш противно било, деца су имала пајрђавијег оца, јер наређиваше и издаваше наредбе и опомене, које није спровео. |

Није тешка ствар децу привикивати к послушности. Узмимо еамо случај са Маром. — Њежна, озбиљна, разумна и енергична свака мати рећи ће свом детету одређено и одрешено: „Маро, са том се књигом несмеш играти, остави је на месту.“ Па ако дете не послуша матер, тада ће дете одмах извести из собе у другу, тамо га казнити одмах било ма којим начином. Затим треба мати да опомене своје дете: „да ће у будуће ако и опет буде непослушно добити још већу. казну. Али ја се надам, да моја Мара неће више бити непослушна већ добра девојка,“

Тада мати треба да остави дете на само. — Знамо, да многе матере веле: е

немају довољног времена, те да толику

пажњу обраћају деци својој. — Међутим је Факт, да једна марљива, уређена и потребом испуњена породица не потребује ни четврти део оног времена, које потребује неуређена и нехатна породица. — Савесна, марљива мати уштеди себи многог времена и од страпе своје деце није изложена толиком узнемпривању, као несавесна, мека и нехатна мати.