Ženski svet
100. __- ЖЕНСКИ СВЕТ,
Бе
назије Краља Александра г. Луком Лазаревићем, поручиком краљеве гарде г. Миланом Паштрмцем и многим другим отменим грађанством.
Да је београдска Виша Женска Школа била на окупу, био би овај дочек у Београду,
“без сумње, импозантнији и свечанији, али
усрднији не, јер овакога дочека, што су га у Панчеву и Београду доживеле наше ученице и њени наставници овога пута, верујемо, да може бити лепши, кићенији, богатији, али искренији и ердачнији не може бити. И ми смо уверени, да ће тај поход остати тако дубоко урезан у срцима наше женске омладине и њених наставника, да га неће
изгладити ни најстарији дани живота, а биће им вазда најмилија успомена.
И да оваки излети и немају друге еврхе, до само те, да човека разгале и напуне. лепим и пријатним успоменама, па их треба, неговати и потпомагати. Алп они имају и вишу, научну и моралну цел, те у толико више заслужују потпоре и подстрека. Њих за то и покрећу све државе и сви образовани народи, те смо за то и ми од срца захвални свима онима, који су нам помогли, да изведемо овако успешно и сјајно наш поход у Панчево п Београд.
Нови Сад јуна 1901.
А. В.
"У КРВНИЋЊИ,
Нећу ти се више клети, да је љубав моја вечна, (0 богињо срца мога, ал богињо нечовечна. Да ишчупам ерце врело, и ископам ока оба, Па да видиш, јасно видиш, да те љубим преко гроба, У поноћно глухо доба, кад оживе мртве сени, С том анђелском душом чистом, ти би дошла, на гроб мени, · Да ме питаш: „Кано моја јел и твоја љубав вечна 2“ (0 богињо срца мога, ал богињо нечовечна. Казаћу ти причу једну из витешког доба стара. Лотова је ружа цвала у Завида господара. Ал то није ружа била, што обале краси Нила, Већ Јерина чила, мила, и царица горских вила Ал у срцу и у души, ту тек прави Едем носи, Та била је тако чиста, тако света коти што си! Чувао је Завид ћерку, ко херувим рајско воће, Па ни самом сунцу не да, да је види, кадгод хоће. Ал ухода она стара, и издајник сваке тајне, Бледи месец прокрао се до ложнице њене сјајне. Посрнуо је као пијан, кад је чедо на сну згледо,
_У први је замак сврно, ту ј' уздисо, приповедо.
Свеслава је млад витеза у сред срца живог дирно И већ сутра провео га, где је и сам синоћ вирно. МИ тако се сваке ноћи кроз поворку од стражара, Прокрадао витез млади, вођен огњем из недара. И за зрачак наде, да ће вилу можда угледати,
" Кретао се свако вече, да се назад не поврати. И тако се три стотине и шездесет и пет пута
Предавао судби слепој, да га смакне стража љута. А када је другог Маја припојао славуј мали, Ово су се двоје млади сваке ноћи миловали. На колених витез клечи и на ерце руку меће, Па се куне сабљом бритком, да он веће не зна среће,
Нег' клечати пред њом тако, и о њојзи вечно снити И гинути за њен поглед и умирућ блажен бити. И ко што све лоза вита око младог бора хвата, Тако пада на те речи она њему око врата.
Џа му тепаљубав своју, ко кад славуј драгој поје, И били су ерећни много, баш ко што смо и нас двоје. Ал се час по облак дизо на обзорју среће њине И витезу срце врело ледним бичем љуто шине. Младој. вили сваког трена, сузама се очи пуне Па га пита : „Љубиш ли ме 2“ и моли га, да се куне. А витез се снова куне и доказе нове даје.
„„Веруј мени“ с болом кличе „љубав моја бес-
мртна је!“ ИМ загрљај опет бујан, и радосни шапат с њиме, Ал ес сузе опет врате, и питање : „Љубиш ли ме 2“ И најпосле сумња, шта ли, поновљена тисућ пута Избезуми љубавника, те потрже мача љута: „С овим мачем“ витез кликну, „с којим турске главе рубим“ „дДоказујем, о богињо, да те љубим... љубим...“
Крвца лијну, витез клону, и пред њене ноге паде...
Јури време, срца нема, епомен брише, руши зграде Још од замка Завидова развалине стрше голе, Ко дигнуте руке старца, што у Бога самрт моле. Ту све тужно бршљан вије и мршаво прти трава, Ал у глухо доба ноћи, кад и гробље ускрсава Из гроба ве давног диже Завидова кћери млада Руке ломи, црса бије и глухој се ноћи јада.
А на гробу свог витеза тихо јеца изнад главе; Ко да шапће: „Верујем ти, опрости ми мој
Свеславе“...
Нећу ти се више клети, да је љубав моја вечна О богињо срца мога, ал богињо нечовечна !
Илија Белеслијин.