Ženski svet

БР.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

108.

Има једна лепа ерпека народна песма коју свака српека девојка, а и момак, који себи идеал тражи, треба напамет да зна. Вук је и крстио „Српека дјевојка“ и ја је овде ради сравњења износим целу; она гласи овако:

У Милице дуге трепавице, Прекриле јој румен' јагодице,. Јагодице и бијело лице;

Ја је гледах три године дана. Не могох јој очи сагледати, Црне очи ни бијело лице,

Већ сакупих коло ђевојака, |

И у колу Милицу ђевојку,

Не бих ли јој счи сатледао. Када коло на трави играше, Бјеше ведро, пак се наоблачи, По облаку зас'јеваше муње,

Све ђевојке к небу погледаше, Ал не гледа Милица ђевојка, Већ преда се у зелену траву. Ђевојке јој тихо говорише:

Ој, Милице, наша другарице ! Ил си луда, ил одвише мудра, Те све гледаш у зелену траву, А не гледаш с нама у облаке, Ђе се муње вију по облаку!“ Ах говори Милица ђевојка: „Нит' сам луда, нит' одвише мудра Нисам вила, да збијам облаке, Већ ђевојка, да гледам преда се.“

У такој моралној збиљи приказује наша народна песма своју лепотицу. Па да видите, како јој близу стоји идеал нашега песника. Он га зове: | Па Е

МОЈА КОМШИНИЦА.

Има неко доба све ме чежња мори,

Све ми нешто срце уздише и гори,

Па ти немам, брате, ни мира ни станка Него дуге и ја бдијем без сванка,

И стишавам срце и њиме се мучим

Па до зоре тако памети га учим;

Али лудо срце не чује шта зборим Него ме све пати ударима горим

И дршће и стрепи, као лист са прута, И зове ме тамо одма преко пута,

Под широким дудом, од стољетних дана, Гдје кућица, стоји кречом окречана,

Па ко да су вјетри снијег нанијели Спрам јаркога сунца она се бијели,

ЈА ноћу, кад свјетла мјесечина гране, Под „дудовом сјенком она блескат" стане... Ту је, ту је оно, што ми срце мами,

С чега ноћу бдијем до у освит сами, Ту је оно благо што ми дух зачара, Ту је стручак смиља, ту је злато Мара !... Кунем вам се, људи, евијем на свијету, Што је бистре росе на горском цвијету, Да ни једна капца није тако блага,

Као што је она и блага и драга!

Кунем вам се, нико, од кад сунце грије, Вапамтио није 'наке очи двије,

Лијепе и мудре, дубоке и' црне,

Пуне живе ватре куд ми душа срне! И кунем се, што је ђула и бехара,

Све би својим лицем застидила Мара, _ Па још коса пуста, она коса врана,

Би мехлемом била и најљућих рана!.... "Од јутра до мрака с прозора је тледим, Па уздишем тако, чезнем и блиједим,

А мајчино благо послује и ради,

Ту у ниску софу драги шебој сади,

До шебоја црвен каранфил се њија,

Уз каранфил густи Феслиђен се свија, Па кад вјетар с дуда лагано запири Од Мариног цвјећа сва махала мири.. А кад се цвјећем није, по тананом платну На ђерђефу лаком везе грану златну И уз ситни везак тиху пјесму слаже, Ону слатку пјесму што је срце каже: 0, сунашце Јарко, свом семирају пођи! 0, мој драги, ти ми под пенџере дођи!... Па пут неба често мили поглед пусти, Ко да једва чека да се нојца спусти... Па још, болан друже, кад неђеља сване, На авлинска врата када Мара стане! Бих, тако ми Бога, аџамија постб,

У механи пио п без гроша остб !

Јер, да само видиш, у лијепе Маре, Какве ли су, пусте, димије од харе! Каква ли је на њој таласија ткана, Што јој њедра скрива и два ђула рана!.. Какав ли је они мрки Фесић пусти,

Са бисерли граном випг повија густи Па да чујеш звекет оних златних гривна, Кад наранчу жуту хитне цура дивна, "И да видиш осмјех на лицу јој жарком, Би и тебе, болан, раставила с мајком! Па још оне очи, што сву милост нуде! Благо оном чија вјереница буде!

+

То је ето Шантићев идеал : лепа, али скромна и вредна Српкињица, у лепу народном оделу, које је још лепше, што се вез њениг руку по њему просуо — те заиста, „благо оном чија вјеМа буде!“

_ Такав идеал је извор и осталих љубавних песама његових. Видећете, како се исте мисли круне у ситна зрна бисера у низовима његових „Гривни“, „Споменака“, „Мирти“, „Сјенки“ и „И опет ми душа свео теби сања“. Тако се зову сплетови тих песама његових и како је пееник још тек на прагу грчкога младожењетва а „комшиница“ се још није удала за њега, то му неће та жица ваљда још пресахнути и мо-

_жемо се надати још коме низу сада ваљда још

савршенијих прижељкивања. му из топле душе његове. “

(Свртиће се.)

оф