Ženski svet
а.
ЖЕНСКИ СВЕТ.
Бр. 65
Тесла жели то, јер да се он не дичи својим српским именом и да се не поносн својим народиим осећајем, не би га истицао ни тражио из оне даљине (Америке), у коју је доспео своје студије ради. Ових дана се опет приказао наш. Никола Тесла да је Србин и да му срце бије за род, јер се преко неког свог старог пријатеља из Загреба, уписао за члана „Матице Српске“ у Новом Саду, и „Српске Књижевне Задруге“ у Београду.
Ко тражи да стане у ред чланова ових наших културних установа, тај зацело 0сећа српски, тај љуби Српство; ко се интересује за ове чисто српске установе из толике даљине и шаље у прилог њима 250 круна, не може се казати, да је туђин према нама и да није наше горе лист.
дато, нека је слава, нашем Николи Шесли, а слава и пароду српском, који је однеговао овако дичпа и велика сина!
нат 4 | > ам
МОЈОЈ МАРИ
Одјек мојих тужних осећаја
Де си Маро2... слатка моја жељо ! Де да т тражим, — туго моја вељо2 Јави ми се сунце моје мило —
Ма то само, — — и на санку било.
Маро сунце! . добро моје мило Зашто ви ме самог оставило 2 Да кроз лукав свет саморан ступам, Да се јадан у сузама купам!
Чијој си ме бризи поверила Када си ме самог оставила 2 Коме си ме поверити смела, Прва ме је за срце ујела!
Па куд си ми срећо залетеха2 Слатка, мила гољубице бела !
Кад без мене никуд ниси хтела, Нити кудгод сама поћи смела.
Ја усамљен нигде никог свога, Никог евога, до Бога једнога, . А тешка ме жалост обхрвала, Црна туга, срце рашчупала !
+
Тако сломљен! — по цели дан блудим Из прошлости успомене будим,
Бога молим, при молитви клечим,
С тим рањаво срце моје лечим!
,
Па те тражим жељо без престанка, Нема ноћи, а нема ни данка,
Кад се тебе с' тугом не би сећо, Разорена, — — — мила моја срећо!
Кад убавој пођем промонади,
Свагда идем у тој таштој нади,
Да ћу тебе, с оним топлим жаром = Наћи тамо, на рочишту старом,
Н. Сад, 26. април 1902,
Алпразноје – — — сад већ тужно место ! Де седевмо сретно! — — — тако често; Па кад видим, да те тамо нема,
Ја засузим, очима обема !
Сада тамо други, сретни седе,
И чаробну Фрушку Гору гледе. —
Та је слика, сад за мене стара, —
А. без тебег — — -- нема ни свог чара.
Ти испрати дугио, — ласте, роде,
А за њима-и ти болна. оде,
Ал оне су већ одавна овде, —
Твоји путиг — — — натраг не доводе!
Воће, цвеће, што беше помрло,
Животу се своме повратило; —
Све мирисом и животом дише,
Самотебе 2! — — — никад! — никад — више!
Свет ми овај није више мио,
Ка што ми је он чрез тебе био, Све ми срећо е' њега шичезнуло, У пустињу тужну претворило !
И сунце ми тужно, бледо сјаји,
Ка да с дружи с моји уздисаји,
Та све ми је овде, мрачно тавно,
Што би сјајног — — — пожелих одавно!
Украсићу твоје тужне дворе,
Да ме љубав наша не прекоре,
Не мислим ти тиме дићи славу, — Само т' недам, — брзом забораву!
Још једину топлу жељу гајим, Коју ником на свету не тајим, Бога молим: — да ме кроз дан који С тобом жељо ! — == — што пре вечно споји !!
Н. пл. Миковић.
А ЦННЦ