Ženski svet

Бр. 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

149.

Кад се човек жени, нада се, да ће га жена, коју је између толиких њих изабрао и којој се између толиких других поверио, као неки добри ђеније пратити по путу живота делећи ов њиме велике терете брига и рада; па и сам Створитељ у ту је цел створио жену — говорећи: „није добро, да је човек сам, да му начинимо друга према њему“; жена дакле, која у чистом духу религије схваћа позив свој, осим што ће трпити и себе се одрицати смети, неће лено гледати како јој се муж брине и ради, него ће, док се он с једне стране бори и мори, она с друге стране у своме кругу питомом — делати, те правећи добар ред сваки домаћи посао вршити. Она ће паметном штедњом својом сачувати и умножити благо, које јој је муж у зноју лица свога стекао, шта више одрећи ће се хучних радости овога света, па ће се повући у домаћи кутић свој — и недавши места чаробним сањаријама, на живот ће онако гледати, као што је он у истини и као што рад и околности доносе са собом „радиће — као што св. писмо вели по вољи рукама својима м биће као оно лађа трговачка што из далека доноси грану своју . . .. пази на владање чељади своје и флеба у лености не једе“.

О позив ће се свој огретити дакле свака она, жена, која не бринећи се за ништа, на најмљене слуге и слушкиње преноси управу домаћих послова својих и која уместо разумне штедње, негледуш и немилице расипа, стециво мужа свога, клањајући се лудој моди и одавајући се безумном раскошу, и која за љубав сујете жртвује срећу своју, те поткопава углед и лепо име породице своје. Због такових жена гледа се онда на брак као на пакао, због такових жена умножава се број нежењених и напослетку због такових жена ругају се људи са речима св. писма : „ко ће наћи врсну жену, јер вреди више него бисер“.

Посред неоспоривих појава такових, како нам је мило и како нам годи, кад наилазимо на узорите примере такових жена, које су као оно љупко сунце божјем свету, узори дома свога.

Али погледајмо жену још и као матер.

Нема на земљи ничега, што би толико поштовања, љубави и благодарности изазвало као име „мати“. Нема узвишенијег, занимљивијег појава у свету, него мати, која се у потпуном сјају достојанства свога, блиста. Она је највеће добро, најузвишенија љубав, најлешпа ерећа и све и сва невином чеду своме, које се слабачким Рручицама хвата за недра мајчина, те јој из очи-

ју удише чисту и слатку храну жића свога, Та сам је небесни Творац изабрао матер за помоћницу себи у послу неговања и васпитања најмилијег му створа. Па да мајка у велеважном послу овом не малакше, у грудима њеним отворио је извор насладе, а срце је њезино блаженим осећајима љубави обасуо, којићеју богато наградити у послу томе.

Та доброта је њена тако силна, е ће на једини осмејак невинашца свога заборавити све бриге, све несанице и све терете своје. Па и ко ће описати све бриге и терете посреди којих добра мати лебди над чедом својим, које је муком и патњом одранила и однеговала. Та она као онај анђео, који се је сишао с неба, бди над њиме, прати му дисање, броји куцање ердашца његовог и не дај Боже, да се малиша разболи и да му узфали што, то онда само свезнајући Бог, чије око и у скровита места допире и који и молитву немих уста и тајних уздисаја разуме, зна, шта све она пати мучи.

Бог је љубав своју према роду људском са љубављу мајчином упоредио. За сваки осећај, за свако место, за свако име можемо на овоме свету отштете наћи, али накнаде за љубав мајчина срна, њена недра и имена њеног добити не можемо, њу је кадар само свемоћни Бог та мо у вечном блаженству дати.

Небесни је Творац божанственим задахнућем својим одредио позив матере, — по коме је она први чувар и васпиталељ детету своме.

Против позива свога греши дакле свака она, мати, која без нужде и невоље отисне са срца свога чедо своје и баца већином у прљаве руке којекаквих дојиља, те најмљеним млеком одрањује залогу љубави своје, — духовно васпитање његово пак поверава ни најмање на то позваним особама, које се из велике нужде, а можда и гадне спекулације примају службе око детета ; и тако се невинашце то тако рећи на тупом ерцу развија, по туђим устима проговара, и туђу нарав и отров удише.

Али окренимо се од ужасне слике, коју сама реч природе гадном жигоше. Та има још хришћанских мајки, које у духу вере и из дужности према Богу ехваћају и врше узвишени позив свој, које крвљу срца свога одрањују тело и васпитају душу невинашцу своме, те се не обзиру на празно мудровање некојих надри мудраца, по којима није дозвољено у још млађано ерце и душу детињу уносити религиозне појмове и поуке, него које шта више гледају невинашце