Ženski svet

184.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

БР. 12.

У НОВЕМБРУ.

Ох тужна ли слика стоји У природи сада,

Свом природом нека туга, Нека сета, влада.

У шумици где је много Грање обнажено,

Уљаник, 902.

о 955

Гле чудна се песма чује Стан' прислушај! — ено!...

Суво лишће тресе, Осим њега нико живи у Лугом не чује се...

Исајије Митровић.

| То јесењи ветар нагло

Ф до

и

> ЛИСТАК, | бе ЛИСТАКЕЕ БЕВНИ БОЖИЋ.

Малени жижак са тамном светлошћу освет- | вунзаних зрака. И затодобије од спахилука 56. пот,

_љује колебу. — Једна клупа и стари изломљени сандук је сав намештај у њој. У једном углу је банак, на коме су неколико изгорелих кромпира међу пепелом и гари. — У другом углу поред клупе — на којој жижак стоји -— на. слами, у прљаве крпе увијено, лежи једно девојче. Пред њом седи бледолик човек са, обореном гла-

вом. — А да елика буде потпуна на крају по стеље скупила се једна коза и гриска суву “еламу.

Жижак је начињен од неке покварене. масти, која шири по колеби непријатан задах. Девојчино лице је бледо, само на јабучицама се виде румене грозничаве пеге; очи су јој мутне. — И када од муке стење, човек скочи, а из груди му се отимље тежак уздах.

Мати ! викало је дете, мати, куда-си отишла; донеси ми мало хлеба, и кажи Боги, да ми донесе онаку лепу јелку, какву сам лане код Анициних видела Са онаким лепим анђелима и многим свећицима. Али ти си отишла међу њих, и нећеш да дођеш к' мени. О! кад би ми само донела јелку. Мати! мати! дођи натраг !

Бледи човек се стресао, скочио и истрчао у слободу.

Из долине, на крили побожности уздизала се песма и звух звона.

Ох, мислио је у себи човек, они тамо доле очекују рођење Мекупитељево. СОпротом човеку је емрт Искупитељ. - |

Они тамо доле могу славити Мекупитеља, дао им је свашта, што живот лаким чини. Али шта има он Преко целе“ године ради у отров_ном рудокопу олова, лишен још и благотворних

дневно. Ни на кромпир му није доста А сада, на бадње вече нема дрва, нема хлеба, нема одела, дете му лежи у крпама болно, у хладној колеби. Није у стању пружитиму ни коре хлеба, ни капи топлајела, СОвечани звук звона није му потресао душу, него га на против нападоше дивљи осећајни. — Смрт је Иекупитељ — шаптао је у себи. Лане га је иекупила, однела му је жену, саучесника у невољи, сада је пак за дететом пружила хладну руку. — Па нека га само носи! Бар ће се опростити земне невоље. Али последњу жељу ће му испунити, донеће му јелку из шуме. Та Творац је насадио по косама брега доста јела, а то није учинио само за љубав богатима. Пошао је горе по емрзнутом снегу, горе, ближе врху брега, где су младе јеле са ињем посуте светлуцале у месечевој светлости. Светлост месечева пала је на бледо лице његово, и запста мислио би човек да је то оличење глади и невоље. Пришао је ближе једној младој јели, и са сатаром ударивши је два —три пута, свали је на снег. Хтео ју подићи на рамена, када зашкрипи снег за његови леђи. Није се уплашио, мислио је, да му се медвед приближује, а овај не напада људе без узрока. Али, када се окренуо и опазио на десет корака даљине надзорника спахилука и шуме, стресао се, а у очима му севнуо је дивљи шлам. Одједном га обузе мисао, да онај, а изобилно има свега долази сада, да га ухвати и казни за то, што својој болесној ћерци носи малу Јелку из снахинске шуме. — Грчевито је стискао у руци нож. Када је пак пркосно уздигао главу, опазио је сјај једне велике звезде и у истом