Ženski svet
42
ЖЕНСКИ СВЕТ.
Бе. 2.
> ЛИСТАН, «<
ЛИСТАК.
пораз пао а е то >
ПОСЛЕ ИСВИТА.
— Свршено! евршено! — врилоје по хед-. нику, кад је весела излазила са својом групом. из дворане, у којој је већ од пре неколико дана отпочело овповобљавање учитељица.
Скакала је и ватрено љубила своје другарице, које је данас с њоме неколико пута обливао ладан зној. Сад ни трага страху што је све до скора кидао — ве да ли ће проћи Остао у дворани, које се бојала као грома и зазирала од ње пуне четири године. Подуго се чула граја | по ходнику и на послетку весели узвици пра-_ штања. |
У свој стан је ушла неопажена од свога друштва. Кад јој служавка отвори, раздрагана јој Лала до ушију натуче свој шешир на главу. | Ухвати је за рамена и стаде се њоме окретати | по пространом предсеобљу, а ова одобровољена смејаше се и драговољно окреташе. Рече јој, да су |
остале госпођице на ужини. — Ето ти — помисли | Лала оне без бриге уживају и не мисле на мене, а ја | Јуче кад су оне полагале, ни окусити ништа, док | нису дошле — но брзо је изневери мисао о том, |
улети у кухињу и добро шакама избочи куваричине образе. Упре очи у њу и стаде јој говорити једним главом, као добро научену лекцију. Куварице, слатка куварице, дајте ми кључе од старе кујне, куварице ситни дрва, куварице чи-| вију, варјачу куварице, Ви сте куварице јуче добили писмо с црвеним мастилом писано, куварице немојте казати да сам дошла, куварицееее!
Закључана у старој кухињи, ложила је ватру, лупала орахе, мешала ванредном брзином и смејала се сама, весело, задовољно. Очи јој се сјаше
од неке унутарње узрујаности, коју она још досад никад није осећала. Ала ћу их изненадити — мислила је — а оне мисле, да, се још | патим, за оним зеленим столом, јест, да, свршено | је! И нехотице је одвуче пукнуто и прашњаво, старо кухињеко огледало, што висаше крај про- |
зора. Избрише прашину с њега. Укочи се, мало.
уздигне на прете, дигне главу и постранце погледа у њега. — Учитељица — рече подругљиво, подвивши доњу усну и чисто не верујући сама | себи да је то истина погледа још једном у. огледало — госпођица! Госпођице, нећете имати | част више бубати Фермуле — рече сама себи и
поче се гласно емејати. — А то је била. брука а у осталом што ми је то брига сад. Још за то и сад главу лупати 2! Истина, оно је могло свашта бити, ради моје тврдоглавости, ал главна је ствар, да смо ми данас добро прошли, а стара је опет ствар да се ја нећу никад опаметити. Она ми иза леђа шапће — та како шашће — виче, а онај иза стола мисли ваљда сам глува, па пита у сав глас, како да он чује, а ја не чујем. Џа шта да сам му друго казала, зар му не би било досадно двапут једно слушати, нек стави друго питање...... А слагаћу Анђи, да сам бубла, хоћу, уплашићу је... КЕ. =... е. . . ал кад се сад не мору пре немагати. (ад и да ме туку и онда би «е смејала. Збиља, шта ми је сада, само бих се смејала и љубила би цео свет. Срела сам оног малог брацу, што ме увек путем виче, да видим његова колица, па сам га љубила много, много и онда. = онда ... ;. . крв јој удари у лице, чврсто стиште прстима очи и дуго, непомично стајаше. Образи јој пламтеше од мешавине лепих осећаја, што се у души ројише. Зашто сам побеглаг ..... Опетг... право каже Анђа, да се баш тим издајем..... А што ми је зато, само кад сам га видела. Ал је био драг, никад, још никад није био тако драг као данас, никад! . Ал одкуд се брже створио пред кућом 2 То се он морао вратити одма овом уском улицом Ал зашто се он вратио 2 То није досад чинио. Заштог.... Анђа иту нема право 2! Вратио се, ал зашто 2 Можда 2.. можда 2 И од помисли да можда и он на њу мисли, успламтеше јој јаче образи. Можда 2.... Очи јој се сјаше, а душа се у овај пар смешила на цео свет.
Ко зна докле би тако предана слатким словима, седела на преврнутој котарици, да је не пробуди јак мирис теста, што га је готовила својим другарицама, да их части. Скочи, извуче пециво и откључа врата. На врати настаде цика. Другарице провириваше, шта им Лала ствара Опростивши се Лала колача скакаше и млаташе рукама, као да би се тиме одбранила од силних питања која су на њу управљена била. — Зла: тне моје, слатке моје, сад ћемо тек живети! —