Ženski svet

Бр. -8.

Наши учени песници, као што рекох, нису. умели потпуно испрпсти и то наше народно благо. Они су се задовољили махом једнолико њиме само у виду десетерца и осмерца народног, које су често туђом мером одмеравали, па тако већином и наш најомиљенији лиричар, Змај- | Јован Јовановић. Али се је тај народни наш ритам ипак дотицао правих песника и у најстарија времена. Ми му налазимо доста трагова још | у дубровачкој књизи. Поред једноликих двана- | сетераца и осмераца овако ево пева Џиво Бунић; |

Дај да пијем! |

О дикло млада, налиј ми сада весеља мога, вина рујнога !

У тве здравице, мила диклице, да ти напије свак најцјелије.

Тко ти напива, ти га целива' тер му допусти тве медне усти,

Нека знат буде у свем равблуде јесу ли драже ( ЊЕ од рујне чаше, | Али милије | винце га грије али медене усти љувене.

Треба само да наведем ону ритмичну имита- | цију тичјега певања у Буре Јакшића:

Ми смо мале, Ал емо знале.

Да нас неће Нико хтети,

Нико смети Тако волети

Као ти Ћију ћи

И Змај је згодно примењивао тај народни ритам особито у неким дечјим песмама. Н. пр.

Цуду роде па роде, Ујак бере јагоде; Јагоде су румене, Као чедо у мене;

Јагоде су слатке, Јеле би и патке, Па су већем зинуле Не би х коју скинуле.

ЖЕНСКИ СВЕТ. 81

Ујак патке отера, Џуна кола дотера. Чедо моје скаче: „Ево ме, ујаче !“

А особито вешто се умео њиме послужити Милета Јакшић. Шта је он у стању ритмом приказати, нека покаже ова песма:

„Кабе.

Рано ветар се југа пирно Још је мирно Све: Испод леда Каба гледа: — Крег

Сунце сија а снег лопи Лед се топи

С реке, Онет куша Крекетуша: Кре-ке 2 „

Кедно вунце виче: воде!

Па дхед разби и лед оде Са баре и реке!

А. бабура Кону гура:

„Е, сад: кре-ке-ке ке...“

Змај је у једној песми исписао ове стихове

Ал ја мрзим сличарење сулудо,

Што по речи само звечи улудо,

Где је мисао слик избрисао убио.

Где о у шари духа дар изгубио. - Наравно да-само елик ил ритам нису у стању заменити овкудицу мисли, јер онда би били добри стихови, као што је горњи змајев:

Где с у шари духа дар и — згубио, или онај чувени немачки:

Напз БЗасћз аг ејп ЗећићМасћег чпа Ров дага;

а први епоменути критичар вели за ове Петровићеве песме, што се тиче њихова ритма: „Тако се и ту, у тој, да кажемо, ситници показује и изражава индивидуалност“ — али кад је тоу стању да даде битну карактерну црту производима, онда то ипак није така ситница. И заиста. Оно, што смо горе видели тек у неким песмама, појединих песника, то се код Милорада М. Петровића јавља као свесно употребљена одлика, као снага песникова, којом се он свесно елужи свуда, гдегод хоће: јер где хоће, ту и може, а то је прави мајстор. Код њега се готово увек једнаком мером слива у једну хармонијску целину : мисао, слик и ритам и дају особит карак= тер н драж тим ситним песмицама. У томе лежи

њихов значај. (Свршиће се.)

.•. до -•