Ženski svet

| ___Р_Р_>>

"друге. Он мисли само на свирку, а сваки зна,

Бр (. КЕНСКИ

да су вештаци себични људи, самољубиви. Али признати се мора да има неку чаробну моћ у своме гласу Какоје жалосно, да немају никаквог другог значаја и никоме нису од користи“.

да тим оде у собу и легне и премишљаше о својој љубави — али брзо заспи. –

А кад се помоли месец, одлети славуј до оног ружиног џбуна и притисну своје груди на трн. Целу ноћ певаше са притиснутим грудима на трн, а бледи месец прислушкиваше. Целу ноћ певаше славуј, а трн све дубље продираше у његове груди, те крв из срца капаше на трн. Он певаше о зачетку љубави у срцу дечка и девојке. На највишој грани ружина џбуна разви се дивна ружа, — листак по листак, као што се песма на пеему ниже. Прво беше сива као магла, која се шири преко реке, тако бледа и сребрнаста као зора. Као сенруже која пада на огледало сребрно, или на глатку површину воде, тако изгледаше ружа, која се расцвета на највишој грани џбуна.

Али џбун рече славују, да се већма приљуби трну. „Боље се приљуби мали славују“ рече џбун — „јер ће дан осванути пре но што се ружа потпуно развије“. А славуј се јаче приљуби трну и песма јаче одјекиваше, јер он певаше о зачетку страсти у души млада ђака и невине девојке.

_ Лако руменило обли ружине листиће, као руменило образе младожење, кад пољубе усне своје невесте, Али трн још није стигао до његова, срца, те тако остаде срце ружино бело, јер само крв из срца славујева може обојити срце ружино.

И довикну џбун славују, да се боље приљуби трну. „Боље се приљуби мали славују“ — рече џбун — јер ће дан осванути пре но што ружа буде готова“.

Тако се славуј још јаче приљуби трну, а трн додирну његово срце, те ужасан бол потресе му цело тело, тешке је муке сносио, а песма беше све очајнија, јер он певаше о љубави коју емрт крунише, о љубави која не умире у гробу.

И дивна ружа постаде тако црвена као јутарње руменило. Спољашњи листићи беху цр: вени као карметин, а срце њено црвено као рубин.

Али глас славујев нестајаше постенено, мала, криоца почеше дрхтати и црно му се навуче на очи, — песма му се постепено губила и осети ужасан бол у грлу своме.

да тим одјекну још последњи звук. Бледи

је месец чуо и он заборави, да се већ развиђава,

СВЕТ. 103.

јер још беше на небу. И црвена ружа чује, дрхти од узбуђења, те отвори своје листиће око тучка у хладном јутарњем зраку. Одјекнуо је тај глас чак до дивијих ружа тамо горе на брдима и про буди иза сна заспале пастире; одјекнуо је глас чак до реке, а оданде доле на море.

„Али гле!“ рече цбун — „ружа је сада потпуна“; но славуј ништа не одговараше, јер он беше мртав на траву пао са трном у срцу.

Око подне отвори ђак свој прозор и погледа напоље.

» О какве среће |“ клицаше он — „ево једне црвене руже! Никада у животу своме не видех тако лепе руже, као ова што је. Тако је лепа, да ће свакако имати какво дугачко латинско име“. Нагне се преко прозора и откине је.

За тим узме шешир те пожури кући про Фесоровој са ружом у руци.

Ћерка проФесорова, сеђаше на уласку и увијаше плаву свилу на мотовило, а керица лежаше јој код ногу.

„Ти ми рече, да ћеш са мном играти, ако ти донесем једну црвену ружу“ — узвикну ђак радосно. „Ево, ово је најцрвенија што постоји на свету. Ти ћеш је вечерас носити на срцу своме,

те кад будемо играли причаће ти како те љубим“. Девојка се намршти. |

„Чини ми се, да ми хаљина није као што треба“ одговори она — а осим тога нећак коморников послао ми неколико правих адиђара, а познатоје да адиђари више вреде него цвеће“.

„Ти сидоиста здраво неблагодарна“ — рече ђак и гневан баци ружу на улицу, која паде у јарак и кола је прегазе. „Неблагодарна“! рече девојка. „Али упамти и ти, ти си неучтив; и ко си управо тиг Тек само ђак. Мислим, да, немаш ни сребрне пређице на ципелама, као што има нећак коморников“. Затим устаде и оде у собу.

„Ипак је љубав нешто недотупавно“ — рече ђак кад је пошао кући. Ни у пола није тако корисна као логика, јер ништа не доказује, а увек нам прича о стварима, које се никад не могу остварити, и гони нас да верујемо у оно што је неистинито. Љубав је доиста непрактично уређење, а како данас само практично има вредности, то ћу се својски одати на изучавање Философије и метафисике.

И тако оде ђак кући, извуче неку велику

прашњаву књигу и отпоче читати, С немачког Ђ. пл. Бота. свештеник.

Јарковац, 11. (24.) априла 1908,