Ženski svet

Бр. 6.

Ферхад се удаљи постиђен, јер осећаше, да се понашао врло неспретно. Он није требао да се загледа у ничију туђу жену, а најмање у ћер калиФову — али иако је признао своју кривицу, ипак му беше немогуће, да на брзу руку уочену слику из свога срца истисне. Она га је пратила цео дан и ноћ устопице и треперила му је пред очима непрестано. Кад је идућег дана предузео свој пут по граду, беше му главна брига како да удеси па да опет види принцезу, па како је многе грађане познавао, који су становали око сераја и код којих је био познат као пријатан човек, који иде „путем божјим“, то му беше лака ствар, да много што шта сазна, што се односило на спољне навике живота Султанове ћери, тако, да ју је посведневно, кад се извозила по „слатким водама“, пресрести могао.

Ово вије падало у очи; јер његово добротворно занимање, захтевало је само по себи, да се могао по целом граду кретати, без сваког зазора, али ву се ипак његови плашљиви погледи већ више пута спречавали са жарким очима лепе принцезе и њега је обузимао, слатки осећај, што је она почела да на њега баца очи и да га разликује од остале светине. Он је добро знао да је његово дело погрешно и будаласто и он је за то сам себе кажњавао и осуђивао, постећи по неколико месеци и одрицајући се од свега, што му беше најмилије па и од музике; — али да се сасвим од тога окани, он немаше снаге; као што његовом телу беше потребан насушни хлеб, тако је и његовој души била неодолима потреба, да види Сенију Султану и он св осећаше болестан и живот му. беше досадан, кад би по неки пут прошло неколико дана, да се није са њом срео. Тренутно виђење са њом, беше довољно да његово узбуркано срце испуни новом енагом и ако он није био занет са којекаквим грешним надама, већ је добро знао, да је његова љубав према ћерки Падишиној, била сасвим очајна. Али га ова љубав беше толико обузела, да је она испуњавала сав живот његов и он беше ерећан и преерећан, што је одабраницу свога срца по кадкад видети могао.

Са наступањем хладног времена, принцеза

се још ређе виђаше изван сераја и Ферхад се.

растужи услед тога, што је редовно није могао да види, као да му беше телесна храна ускраћена. Али га је све нешто гонило у близину Топкапије. Многи добри људи, који су приметили његово измождено и сувоњаво лице, дали су му повећу милостињу, без да су се напили његове

КЕНСКИ СВЕТ.

181.

воде. Ферхад је на тај начин, без да је о том водио рачуна, скупио за његове прилике знатну своту новца; он је живео о сувом лебу и обичном поврћу и могао је са једним грошем да подмири све евоје дневне потребе.

У палати је у то доба настала велика за: бринутост. Сенија Султана, беше се нагло раз: болела, Мудре жене и лекари бејаху позвани и они стајаху око постеље, на којој је она бледа и изнурена лежала, не знајући шта да предузму. Покрај ње беше Султан, бледа и укочена лица, као да је из гроба устао, јер је волео своју кћер више него ишта на свету; — али сама његова ужасна мирноћа, дала је прозрети бол, који подгризаше његово ерце. — Сенија уздахну лаком оста непомична лежећи. После дугих мучних тренутака за около стојеће, метну једна од мудрих жена, најпре руку, па онда ухо на срце Сенино, и ослушкиваше пажљиво у највећој тишини, Пошто се она беше покуњеном главом удалила, приђе стари, својом науком чувени лекар к постељи. Он стави чисто огледало пред уста непомично лежеће младе девојке, али на њему се не позна никакво дисање њезино ; затим јој прегледа очи, које нежно отвори, језик, срце и ноге. и онда се окрену екрштених руку преко груди Султану, поклони се дубоко и рече, са обореним очима, тихо:

„Ове што дише, мора да окуси смрт“.

Висока појава Падишина беше дубоко потрешена и изгледаше, као да ће да се стропошта под несносним теретом, који га од једном притискиваше; али одмах за тим чу се, како дубоко уздахну и како се његово прикладно тело опет усправи. „Само је Бог вечни“, и он оде чврстим и свечаним кораком из собе.

Поеле четири часа, који је султан провео сам, дође Имам палате пред њега, да га умоли, да изда наређења потребна, за сахрану принцезину. У родитељском срцу беснила је тешка бура. Имам је познао то, па као да говори у молитви рече: „Ти мртваца не смеш задржавати на земљи јер ако му је уготовљено царство небесно, то ти не смеш час његовог спасења да одуговлачиш; ако ли је пак осуђен на проклетство, онда треба. земљу одмах чистити од његова присуства“.

Султан је поновио изреку светог корана и побожни и чист осећај дужности КалиФа, победио је људску слабост. Он изда потребне наредбе за, погреб његове кћери и рече да ће сам присуствовати овој тужној свечаности, па за тим отпусти Имама. Овај знајући да ће побожни султан