Ženski svet

218. ЖЕНСКИ

поведе реч у Београду и о женској гимназији. Све то показује, да је и наш народу свима крајевима прозрео важност и потребу вишег женског образовања и бољег васпитања своје женске омладине, јер је проникнут уверењем, да и ова омладина има на животу и напретку народа свога исто толико, ако не и претежнија утецаја. Питање је само, како ће се удесити то образовање и васпитање женског подмлатка, да буде од што веће користи и што веће благодети по народни живот. И то је оно, што данас највише занима духове и о чему воде живе разговоре виши духови по зборницама, парламентима и књижевностима. Али, да треба и женску децу исто тако брижљиво васпитати и образовати, као и мушку, о том је довршен разговор.

Што је то питање и у нас Срба доспело до толике важности и што је оном у нас заталасало духове, има млого да се захвали самим нашим Српкиљама, које су сваком приликом истицале ту потребу, али од свију Српкиња има да се у првом реду захвали госпођи Савки Суботићки, која је то питање у нас покретала, подупирала, истицала пи за њега већ пуних педесет година, ради. Сад се женско питање развија путем еволуције модерне културе, ал пре 50 година морало се против струје јавног мишљења радити и војевати; а у том је прва не само у нас, него можемо рећи у Угарској, Хрватској и Славонији искочила на бедеме јавног рада, госпођа Савка Суботићка, која се родила у Новом Саду и 11. октобра ове године навршује своју 10. годину живота и 50. годину свога јавног делања, те смо за то и узели ову прилику, да 0 тој одличној Српкињи и пионирци женске културе и женског развоја, коју више проговоримо.

У нас Срба с ове стране корачала је женска интелигенција упоредо е интелитенцијом западних културних народа. Још пре 70 и 80 година слале су наше интелигентније породице своју женску децу у јавне и приватне више женске заводе пемачких покрајина, или су доводиле у своја места отуда и из Француске образоване учитељице, "које су "држале тако зване „лерове“ или су их примали у своје до-

СВЕТ. Бр. 10

мове као „боне“ и „гувернанте“, те су тим начином присвајале наше Српкиње напредније идеје и шири поглед у свети у друштво, не толико самим тим школицама и учитељицама, колико самом литературом тих напреднијих западних народа, јер су у њима изучиле стране језике, па су тим путем присвајале п напредније пдеје. Било је у том начину вишег образовања и штете по наш народни живот, јер се тим путем у наше интелигентније женске круговегубио српски понос, српска дика и слава, која треба, особито у женској страни да предњачи. Али је међу њима било и таких снага, које нису клонуле под притиском туђинске заразе и данас баш те Српкиње воде коло у удруживању Српкиња за народне цели и скоро свуда оне стоје на челу тих удружења. Међу те и таке Српкиње истакла се прва и стала у први ред наша дична слављеница, г-ђа Савка Суботићка. Њу су и саме прилике, а валда и промисао божији, потисли напред, да буде расадник вишег културног значаја међу Српкињама.

И наша јубиларка, г-ђа Савка Суботићка, била је ученица таких „лберова“ и страних института. Кад је у своме детинству, изучила српску књигу у помешаној основ. народ школи, отишла је у „дер“ код Витихових сестара, Немица, које су дошле из Немачке и отвориле у Новом Саду „лбр“ за немачки језик и ручни рад. (У то доба држан је такав „лбр“ у Нов. Саду и од две Францускиње Шемаозон). За то доба, а то је било између 1844. и 1848. године, био је њој и брату њеном дру Михаилу Политу Десанчи ћу домаћи учитељ пок. др. Светозар Милетић, који је, по свој прилици, и као младић већ знао улити у своје ђаке п поноса и одушевљења српског. — Годину дана пре буне била. је, гђа Савка Суботићка, у једном темишварском католичко-немачком институту (клостеру), а кад су 1848. т. избегли њени родитељи у Беч, одведу је тамо као екстернисту у један бечки женски интернат, где је остала све до 1851. г. док се није и удала за свога узоритог мужа и књижевника пок. дра Јована Суботића који је био тамо чиновник у министарству.

Та брачна свеза, с овим отменим Ср-