Ženski svet

Бре КЕ:

ЖЕНСКИ СВЕТ,

243.

љена. То је погрешно сватање, оне играју, |

ако не увек, али врло често, баш најпр-.

вију улогу, то је тако код куће у породици, а тако и у јавном животу. Оне увек држе у рукама црвен конац судбе оних и увек одлучују о срећи оних, који су у њиховој близини, а увек добро знају, кад треба тај конац затегнути, а кад попустити“. руке једне жене и дивотаје гледати, како вешто управљају оне том судбином, како вешто управљају тим „црвеним концем“, који би, за минут раније или касније затегнут или попуштен, можда највећу несрећу проузроковао. А што им то тако иде од руке, долази отуда, што оне, као што „Кам Пол згодно примећује „боље умеју у туђим ерцима читати, него у својима“.

Оштроумље, елутња и увиђавност, које код женских опажамо, морају нас заиста задивити; размишљеност и зрео суд њихов даје нам у најзамршенијим стварима тако здрав и паметан савет, да ћемо помоћу њега, најлакше изаћи на чистину. Природан и мудри ток мисли признаје им и гласовити немачки писац /Г'удцков, кад вели: „Савет, кога ти женско срце подели, биће увек најмудрији“.

Владу женскиња у породици називају |

многи обично „папучом“ теима пи такових _ женомрзаца, којп одричу женама све што је „добро и паметно. Има до душе жена,

које из личне сујете, амбиције или себич: |

ности желе, да у кући завладају, те ће њихова амбиција ићи можда на рачун кућнога мира и напретка, али ја велим, благо оној кући, где мудра и разборита жена води главну реч, у таковој кући је све зацело у најбољем реду. А да имам право, "потврђује велики Русо, кад вели: „Власт _ жена је власт разборитости и љубазности, и колико више жена ужива у том погледу угледа пред укућанима, у толико ће у тој кући све боље бити“.

„Колико велика, колико племенита мора бити душевна снага женских, кад су нежношћу својом кадре заробити јаки мушки пол, почевши од слободнога пустахије, па до највећег државника, који управља судбом народа“ — вели Семере.

„Ко би у стварима срца оспорио пр-

МИ заиста, срећа и судба многих. људи и породица положена је у нежне

венство женских, ко би се у томе с њима такмачити могао, кад су оне сушто срце, па чак им је и глава то!“ вели ам Пол. — Срце је њихово поље, ту су оне неограничени господари, ту нема конкуренције. Срце, то парченце меса, то је цео свет женских, то је оно оружје, којим сигурно побеђују, ту је срећа, ту жалост закопана, ту је најбогатији извор осећаја, чиме су мушке далеко надмашиле. Па како | умеју тек љубити тим срцем!

„Само жена зна шта је љубав, како у заносу тако у очајању. Код мушког се љубав показује као Фантазија, егоизам или страст, а жена се кроз пољубац претвара сва у срце, од пете до главе. У тај пар нема у њој једне жиле, једног нерва, који не би ликовао од радости, или се трзао од бола“ — вели Имерман.

„Љубав човека је само један део његовог живота, а љубав жене је њена цела експстенција“, — каже Лорд Бајрон.

»„ Од свих јунаштава имају жене у једном предност над мушкима, а то је јунаштво у несрећи“ — каже Дидеро.

Жена кад љуби, онда љуби свим бићем, свом душом својом, сваки живац у њој, свака влас у коси гори и пламти у њој. „Цела њена ексистенција“ — како снажно изражавају ове две речи ону недогледну пучину осећаја и сграсти, које се рађају. у оном малом парчету меса! И ти бурни осећаји угушују све друго у њој; док човек и посред највеће љубави мисли, рачуна и калкулира, дотле жена у џољупцу заборавља цео свет и осећа само опијајућу сласт пољупца. Лепо то описује Гтилраген кад каже: „Жена, кад љуби не пита, шта даје — она не рачуна, не погађа се, она само љуби и радо даје све што може — саму себе“.

„Што је бисер за шкољку, то је љубав за много женско срце, — једино му благо, али и неизлечива болест“ каже барон Етвеш, на ову неизлечиву болест наилазимо често. Жеена кад се превари, не заборавља лако; док човек тражи и лако нађе регреса у другоме за сличне губитке, жена се само чини, да је заборавила, али у срцу јој букти бол, јер је рана свежа, а никад се извидати неће. Заиста је чудновата душевна снага, којом женске умеју своје осе-