Ženski svet

Бр. 4.

моје. У њој ми је сад сва моја утеха. Њој за љубав нисам се хтео по други пут ни женити, само да јој после њене добре мајке не дам маћеху. Ма да је пмала тек дванаест година кад је изгубила мајку, требала је још неге мајчине. Али ту сам дужност узео на себе, и трудио се, колико сам год могао, да не осети да нема мајке.

—- А знаш ли синко, каквом је смрћу умрла моја јадна жена; — Син ју је убио!

— Како, синг! — Грозно! — повика Мића.

— Да, син, мој рођени син! — Неко време завлада тишина, па онда запшта Мита:

— А зар сте ви имали и сина2

— Да, имао сам! — одговори тешким уздахом Марко.

— Па шта је било е њим“ — запита скоро бојажљиво Мита. — После мале почивке, пошто се прибра Марко, одговори: |

—- Све ћу ти испричати. — У мом сину, у ком сам мислио да ћу имати подпору у својој старости, љуто сам се преварио. Можда сам у

нечем био и сам крив. Волео сам га! Боже мој, који отац не воли своје дете! Али ми смо га лудо волели, мазили га, док је био мали, чинили смо му све по вољи, а његову жестоку нарав нисмо знали сузбијати, него смо му још у свачем повлађивали. Говорили емо: «Дете је, док буде старији, биће паметнији.» На жалост, што је бивао старији, бивао је све самовољнији и напраситији. Његова жестина равла је са његовим годинама. Дао сам та у школу, учио се добро, али се вечито тукао са децом. Много сам пута морао због њега ићи и по судовима, једном речи: био је права убојица. За најмању ситницу плануо би и начинио читаво чудо. Најпосле буде истеран из школе, из ТУ. разреда гимназије, где су га само мени за

љубав трпели. Нисам та више смео никуда давати |

од себе. Узмем га да изучи мој занат. Био је вредан, радио је боље него ма који од мојих момака, али шта је све то вредило, кад је својом жестином све покварио. Навршио је већ и осамнаесту годину, а није своју Ћуд променио. Бадава сам га опомињао, да ће једанпут страдати због своје жестине. Све то није ништа помогло, Једном, и сад се сав грозим кад помислим: наЉути се на једног од мојих момака, у својој жестини зграби чекић, замане да удари калфу, а у том тренутку наиђе моја сирота .жена, калфа се измакне, а чекић одлети право по еред чела његовој јадној мајци. Јадница паде на земљу сва

ЖЕНСКИ СВЕТ 87.

обливена крвљу — и после неколико дана умре у највећим мукама. — Ужасно! — узвикну Мита, а он настави: — Да ужасно! (), безбожник! Да сам га могао дочепати (био бих га заклао зубима. — Али он чим је видео шта је урадио, нестаде га — и

ево већ осам гласа чуо.

Мита је саслушао ту страшну историју са највећом грозом. Па онда после подужег ћутања запита :

— Да није сам себи задао емрт2

— Незнам! — А и нећу да знам, нити хоћу о њему што да чујем! И не дао Бог да ми изађе пред очи. да ових осам година нико није смео у кући споменути његово име. Он је убица своје матере, и праведна казна мора га постићи. Ја немам више сина, имам само кћер, ово моје добро дете, које ти предајем. дато и стрепим за. њом, и чувам је као очи евоје. Па ти зато и велим синко: чувај ми је! Јер тешко теби ако буде код тебе несретна! ;

— Небојте се тато, све ћу уклањати, што би могло сметати њеној ерећи. Па ни самог мога побратима не бих штедио.

година како нисам о њему ни

ж

На неколико дана после њиховог разговора, венча се Мита са Маријом. А Никола јој буде ручни девер.

Мираз, који је Марија своме мужу донела, Мита та уложи у своју радњу. Обоје су били вредни и штедљиви. Марија је била права домаћица. Девера је поштовала, мужа је воледа, и делила е њиме добро и зло. Па и Никола видећи како ово двоје раде и штедљиво живе, и сам постаде озбиљнији и вреднији.

Тако је то трајало три године, у кући им је цветала права срећа. Сваки је радио свој посао и био задовољан.

Једнога дана, рече Никола своме побратиму:

— Мићо брате, да ти кажем радосну новост, и ја нађох себи друга, и хоћу да се женим.

Мита се обрадова па рече:

=— Нека ти је брате сретно! Само девојка добра и од ваљане породице.

Никола се мало збуни, поћута за тренут ша онда рече:

— Није девојка, млада је удовица, алп је поштена.

— Удовица! А за ким је била удата и чија је

ако је