Ženski svet

ЖЕНСКИ СВЕТ 99.

мна за рад, способна и достојна за сва права, која и мушки ужива, али је за то: да жена бира онај позив, који њеној природи одговара, а то су: неговати,образовати, учити, и сваки другирад, који не сме бити некористан...

Као што сведочи рад »О љубави и браку« ЕПеп се бави и овим важним питањем. Нарочито истиче праву, природну, хуману љубав, која је једина кадра да изазива еволуцију у људским духовима. Но, ко хоће да и помишља на потпуно, савршено људство, љубављу створено, тајне сме рачунати са десетинама, са стотинама година, но и са хиљадама... Права, велика љубав доћи ће на чудноват начин међу све, људе, као оно сунце што обасјава са поларног круга и изазива прво зеленило на врху брезе, онда у најдоњим границама, па онда постепено озелењава цела шума... Тада неће бити само оне љубави, што ју чине само човек и жена...

Овде ЕПеп мисли ваљда ону опћу, слободну љубав!

Пре кратког времена држала је ЕПеп предавање под насловом »Ево-

луција душе«. Са пуно оптимизма овим предавањем назива она Религију и Етику будућност, преображајем душе у сваком погледу, па иу новој романтици, којој ће бити задаћа: да се индивидуа и друштво не само собом продужују, но да се и усавршавају... Ово је, дакако, велик и тежак посао, но свака велика ствар тражи и велике жртве. ЈА, вели ЕПеп: »Ко ће да погоди крај од шуме, мора гађати хоризонт.«

Ова интересантна жена данашњих дана заслужила је, дају и ми чујемо, макар је многи назвали »утописткињом«. Треба је чути, јер она хоће у многоме што и ми: преображај у образовању; а то исто хоће ЕПеп и потврђује важним теормама, што је чини интересантном.“)

Пакрац. Проф. Ј. Кнежевић.

ж) Добили смо допис из Беча од наше сараднице гђице Зоре Прице, 0 предавању исте гђице Елен Кеј, али је опширан а сличног садржаја, па смо га морали за овај пар због другог нагомиланог материјала изоставити; али ћемо из њега идућом приликом упо-. требити неке изреке њене. Хвала гђици Зори на труду и пажњи. Уреди,

___ =8 о <> зе Меф љ д 9о о ђе БР Е ЉД5) Па +=

Мојој срећи...

Што ће моја судба Од мене да тражи Чиме ће да живот, Срце, душу, блажи...

Мисли л' можда она Да ми срећу дала Кад ме је оваким Животом венчала!

Па и људи ови Што ме тако гледе, Ни они ме злобом Зивисти не штеде!

Често пута чујем, Како воле рећи = Благо овом створу, Тај живи у срећи!

Да умирим злобне

И зависне, рећ' ћу:

Да још до сад не знам Ја за моју срећу...

Та моје су груди

Препуњене јада Из њих ишчезава Свака добра нада!

А ко не да ово Да ја могу рећи,

Нек куша да живи 5 У овакој срећи...

0 Сретенију 1905.

Драга Лончар-Трбојевић.