Ženski svet
Бр. 9.
тов — Ричардо! Његов глас беше љубак и пун нежности: у лепим његовим очима потампи жар при погледу тужне и снуждене девојке.
— 0, Ричардо! Како си ме уплашпо! Занста ја мишљах, да сам чула Андреов глас и ако сам знала да је то немогуће. Али шта те је довело овамо у невреме; мени рекоше да си у Хавапи. Знаш ли можда што о Андреу: Да му се није што догодило (0, кажи ми оче Рпчардо!
—- Немам шта да ти какем, што и сама не би знала. Андрео мора умрети још пре гранућа сунца — Андрео мој брат, кога љубим више од самог себе. И тако ће оп бити изгубљен пе само за мепе, већ и за тебе, која си требала ускоро да му будеш жена.
Глас човека дрхташе при последњим речима, али му се у очима блисташе дивља, очајна нада, пророчпа радост. у
=— Ама, шта те је довело амо, оче Ричардо! Прппита девојка још једном.
— Немој тако Карлота, не зови ме оче Ричардо више! И ако ме мноти тако зову, ја се још писам коначно покалуђерио. Имам још десет дана рока да о том размислим, док се последњим зарицањем не одрекнем евета. И — и — његов глав стаде —— до тога дана Карлота, додаде он страспом нежпошћу — зови ме Ричардо, као што би то досад вазда чинила.
—- Али зашто си амо дошао Упита девојка поново. Од какве нам користи можеш (бити овог последњег часа 2
Она говораше са нестрпљењем и очајањем.
— Ја сам тек пре два дапа разабрао за смртну пресуду Андреову и дошао сам да га још једном видим и теби Карлота, рече он страсном нежношћу, да дам благослов и да те тешим, колико је то могуће у оваком времену —— смртном човеку.
— Што се тога тиче, могао си слободно изостати и уштедити себи труд. Ја нити требам твога благослова нити твоје утехе. Онај који је толико патио и који се толико молио Богу нема потребе од празне утехе и молитве других.
| она се насмеја презриво.
— Не! Викну она очајно, трже нож иза појаса п метну га на ерце.
— Смрт! Само смрт може бити моја утеха. Човек етукну преплашен натраг. —- Не тако моја Карлота, ти ваљда нећеш
ХЕИ У У,
ЖЕНСКИ СВЕТ
2083.
—- Зацело! Да су убили Андреа и ја бих већ била мртва.
— Да су Андреа убили вот да поклопе 7
Узбуђење са којим он ове речи изрече, пренерази девојку.
— Ти ме плашиш Ричардо, рече она дрхтећим гласом; јесам ли ја рекла да су му живот поклонили 2 Али јест, Ричардо, што да ти тајим, продужи опна скоро нечујним гласом, притискујући своје вреле усне на гвожђе решетке.
— Је си чуо Ричардо! Андрео не сме умрети. Он ће сутра са мном побећи. Ја сам његову слободу откупила. Нудила сам Шпањолцима свој живот за његов, али су га опи презрели. Злато и блато траже они за то. И тако сам им дала све —- све што сам имала: моје племство, моју кућу, моје адиђаре тако, да сад немам ништа. Јест осећам се сасвим слаба од глади. Но ипак Ричардо, ја се опет осећам тако срећна, живот и нада опет су се уселили у моју душу. Беда, јади и невоља у овима трепутцима неизвесности, радо су заборављени, јер ту је сад моја срећа. 0 Ричардо, само ако се све добро сврши! Андрео не сме бити јавно пуштен или да умакне из тавнице. Ови ниткови одали би се сами између себе. Сутра ће бити изведен на губилиште, да ту буде стрељан, баш онако нето, као што то чине сваки богтоветни дан са толиким друговима његовим. Али ће пуковник паредити, да пушке буду напуњене са ћор-фишецима. Кад војници пспале пушке, Апдрео мора се стропоштати као да је мртав ла земљу. Ја пак чекаћу на њега иза зидина старе воденице на ивици шуме и ми ћемо онда заједно умаћи у логор наших пријатеља.
—- Зна ли још ко за тај план“ Упита Ричардо. —- Нико, само ја и пуковник — пуковник Гилано, командант гарнизона. Он је тај, кога сам поткупила —- злато је само могло да укроти његово тврдо срце. Моје сузе, моје преклињање, није га могло ганути, он се само смејао томе.
— И ти мислиш, упита човек јачим наглабком, да ће ова лопужа пристати на ту погодбу“ Ти верујеш дакле, да ће он испунити оно што је обећао! Човек тако гадног карактера, као што је Гилано, не одржава таке обавезе, према слабој жени.
=—- Хоћеш ли ти е тим да ме тешии, што ми задајеш нов страх и трепет7 Рече девојка прекорно и одмаче се од прозора. Шта има пуковник
Онда ће му жи-