Ženski svet

2412

вори, назидао је себи близу овог места, на једном узвишењу градић, од кога се п данас виде развалине. Али су Немци и тог краља око 960. године покорили и тако сасвим потчинили то племе словенско својој сили и моћи. Народ тамои данас чека, да ускрсне тај краљ српски и да загосподари њима п оном земљом. Гврдо је убеђен о томе, да ће се то збити и прича о томе, баш као и наш народ што прича и верује о ускренућу Краљевића Марка.

Новији историчарп веле, да је овај народ населио ту Фридрих Велики, тек да их оцепи од стабла и да их што лакше понемчи. Ако је тако, онда је скоро постигнута цел.

У почетку прошлог столећа подигнута је у Бургу велика јеванђеличка црква, у доста једноставном стилу, која пма око 2000 седишта. Цркви тој припадају три села и ту се сваке недеље купе Срби, а понајвише Срикиње на молитву у њиховој живописној ношњи. Та пошња и равни обичаји тих Срба привлаче сваке недеље стотинама посетилаца страних, а пајвише Берлинаца, који долазе, да се нагледе лепоте п разновреностп жепске ношње тих наших сестара. Ту се недељом и игра у некој оближњој гостионици, а свирају пм обично три свирца; једану фрулу, други у виолину, а трећи у гајде, а онп се ухвате под руке у коло и играју. Наравно, да, пграју и немачке игре, али тек коло им је народна, игра.

И МЕ смо наишле на неку особину црквену. Утврђен је обичај, да се сав свет, који посећује цркву, мора пскупити п своја места злузети између првог и друтог ввона, а то растојање траје пола сата. Кад заввони други пут црква се закључа, и онда за време службе не може нико више улазити пп излазити из цркве; то је, да се не ремети богослужење и не узнемирује придика.

Извештени смо, да се п овде пре више година служила служба папзмепце, једне недеље на немачком, друге па српском јевику; сад је то сасвим престало и служи се, придикује и пева само па немач-

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 11.

ком језику, јер су сви свештеници (пастори) и сви учитељи Немци.

Код те цркве смо се п пас две помештале међу женскадијом п отпочели разговор на немачком језику, јер се на лужичком језику не можемо да разумемо. Моја сапутница, Рускиња, која говори пољекп, више је разумела од мене, јер вели, да језик лужичких Срба пма много сличности с пољским језиком.

Од тих жена сазнале смо многе занимљиве ствари из њиховог народног жпвота, а чуле би и више, да је било за то више времена. Све те разговоре пе можемо овде износити, али ћемо ипак неке карактеристичне ствари напоменути.

У напред напомињем, да сам приметила, да женскиње много боље п више посећују цркву пего мушки, а прпметила сам и то, да само старији још међу

собом разговарају на свом народном јевику, док Еље сви говоре немачки. Кад сам једну старпцу вапитала, зашто на-

пуштају свој матерњи језик, који су њихови оци и дедови стотинама година чували п бранили, одговорпла ми је, по

тумачењу љене кћери, јер она сама слабо

је говорила немачки.

„Шта ћемо, моли.“

„Па на тај начин, одговорим јој, вас ће бе за 40—50 година.

(тарпци ударише суве и рече: „И хоће, госпођо; ето, пдем у цркву, а не равумем ништа. Немам ни српског збор. ника; подерао ми се стари, а другп нам не дају. —

Говорећи с тим женама овде код цр кве, побудили смо у њима неку радовналост пи очевидну симпатију, јер се све више купиле и гомилале око нас, слушајући те разговоре о њиховој прошлости и садашњости, тако, да ме је моја сапутница, Рускиња, морала већ опоменути, да се оканем тога, јер ћемо, вели, привући пажњу полиције, те наб као пропагаторке Словенства може прогонити, и ја сам се и сама тргла п била ућутала. Но из гомпле се чули гласови: „Причај нам још, госпођо, — кад ћеш пам опет доћи 2"

госпођо, сила Бога не