Ženski svet

Бр. 1,

ЧИТУЉА.

| | т Арса Пајевић. | Уторак 18. (26.) децем-

бра о. г. уснуо је вечни санак, опште звани и многопоштовани Чика- Арса Пајевић, књижар новосадски и велики пријатељ деце и сиротиње. Ђаци путници и емигранти из Црне Горе, Србије п Старе Србије имали су у чика-Арси најбољег заштитника и истинског потпомагача п отуда се и разнело п сазнало за његово име по свима крајевима Српетва. Наши књижевници имали су у њему најревноснијег подупирача севојих издања, а ретко да је који наш или стран књижевник за време бављења свога овде остао непозват и неугошћен у кући Чика-Арсиној. Неки су чак имали у његовој кући и стално пребивалиште, док се год овде бавили. Школе и књижнице народне имали су у Чика-Арси најпздашнијег прилагача у књигама, па и цркве наше имале су у њему богатог ктптора и приложника, а најбољи су сведоци томе овдашња алмашка и саборна црква, које су добиле дарова, у вредности по две и три хиљаде круна, Српском Учитељеком Конвикту у Новом Саду основао је Фонд Натошевићев за потпору учитељеких сирочади у своти од 8000 круна. Као родољуб одлазио је за време турско-ерпеког рата о свом трошку на дрногорско бојно поље, да својим очима гледа јуначка дела тог огранка народног и описао је то живим бојама у књизи: „У спомене из Црне Горе п Херцеговпне“. Исто тако је описао 500-годишњу видовданску славу у Крушевцу; погреб Александра ПЛ. цара руског и писма пз Москве са крунисања цара руског Николе Ј!., и са тих књижевних дела пзабрала га је Матица Српека за члана књижевног одељења, те је тако оп, као самоук човек, дошао до највише почасти овог књижевног друштва. Није имао од срца порода, па је још за живота, поред оних многих потпора, што је пружао сиромашним ученицима, усинио двоје мушке деце одавде: Др. Пају Вујевића, кога, је школовао и дочекао као свршена фплозофа и још малог Ђурицу Суботића, који полази овдашњу ерп. гимназију. Са својом супругом Анком,а нашом друштвеном благајкињом, живео је у најбољем сношењу п међусобном поштовању а из поштовања према својој часници п ових лепих дела покојникових, ставпле су одборкиње друштвене на одар покојников леп венац свежа цвећа са тракама и корпоративно изјавиле своје саучешће ојађеној супрузи и другарици. Нека је вечан спомен пок. Арсп Пајевићу! Бог да ти душу прости!

т Доброслав Миљковић. У четвртак 1.(14) децембра 1905. г. упокојио се опште поштовани п најстарији новосадски трговац Доброслав Миљковић, таст професора гимназпјеког г. Милана А. Јоваповића п ц. и кр. мајора Јована Тодоровића, у 78. год. живота. Ово је био човек ретке вредноће; дошао је још као младић из Ст. Србије без игде ичега, те је овде радом и штедњом по-

ЖЕНСКИ СВЕТ

19.

дпгао себе и своје име до угледног положаја у друштву и грађанству. Био је члан Матице Српске, члан трговачког удружења, члан читаонице и потпомажући члан Задруге Срба Занатлија Новосађана. У опште, беше то добар родољуб и брижан отац, деда и прадеда. Лака му била црна, земља!

ј Александар Богдановић, некадањи печварски трговац (у Барањи) а врли отац Њег. Високопреосвештенетва г. Лукпјапа Богдановића, епископа будимеког и Дра Милоша Богдановића, лекара будимског, премипуо је 2. (15.) дец. 1905. год. у 17. години живота. Већ тиме, што је поклонио Српетву тако два одлична сепна, заслужпо је да му довпкнемо: Вечап тп спомен!

т Милош Цветић. Наш земљак (рођен је у Чуругу у Шајкашкој -— Бачка), прослављени и одликовани глумац Милош Цветић, завршио је трагично и напрасно свој живот 8. (16.) децембра 1909. Ишао је на железницу по дрва п тамо најурп изненада на њега неки таљигаш своје таљиге, руда га удари у кичму и прекрја кичму, те је после три сата п издануо. Цветић није био само пзврстан глумац него и изврстан шр вац. Његов „Немања“, „Лазар“, „Душа Оплпи, стекли су стална места у позоришном репертоару. Њега су оплакали сви глумци београдски, а најдирљивије се опростио од њега његов друг из почетног глумачког доба, једини још у животу, Фотије Иличић. Нека је лака земља српска нашем земљаку Милошу!

Т Тодор Димић. Новосадски, а ваљдапу Српетву најстарији учитељ Тодор Димић, упокојио се у Београду у 91. години живота, 9. (21.) дец. 1905. г. у кругу своје двоје деце Емилије удате за г. Божу Јовановића, шефа статпстичног одељења и Ђуре Димића, професора. гимназијеког, где је последњих десет година ево" јег мирног живота проводио. Мртво тело његово пренела су деца, по жељи покојниковој у Нови Сад 11. (24.) дец. о. г. п сахрањепо је у алмашком гробљу поред супруге му и двоје деце.

Покојни Тодор Димић родио ве у Баваништу у Банату 1815. г. и тамо је изучио осповну нар. школу, за тим продужпо у Панчеву приватну учитељску школу код окружног надзорника пок. Давида Рајића. Ту је сопственим трудом научио латипеки језик и прешао у Карловце одмах у трећп разред, па довршио ту шест разреда гимназије и онда у Темишвару и Пешти довршио филозофију а све својим сопственим трудом држећи кондиције. Како није могао да нађе себи зараде да се даље пзображава, примио се учитељске влужбе у Калазу, ПЏомазу п другим ерпским местима око Сентандрије, где га језатекла и бурна 1848.—9. г. После тих бурних годипа пређе у Сомбор и доврши тамо редовну учптељску школу те добије место у Нов. Саду за учитеља, где је пуних 30 г. учитељевао.

Покојни Тодор Димић је врло образован човек; говорио је и писао је латински, француски,