Ženski svet

4. ЖЕНСКИ СВЕТ

Ноло Српских Сестара у Србији.

ВБ РГ Н__ ГР _Р Г'

Бр. 1.

== Делфа Ив. Иванићка, Београд. —

»Коло Српских Сестара« у Србији је врло млада установа, али по својој делатности већ је заслужило свачију пажњу и поштовање.

Пре него што пређемо на сам рад кола проговоримо и о постанку његову.

С пролећа 1903. године настале су биле врло бурне прилике у Старој Србији и Маћедонији. Прилике које су претходиле страшном и крвавом устанку маћедонском. Све што је било _ боље и честитије није могло остати на миру. Прваци народни били су прво "затварани, па онда удављени или обе-

шени и затим у море бачени. Једи-

куле и Беаз-кула у Солуну, коју с правом називају и крвавом, неми су сведоци грозне смрти многе наше "ондашње браће.

-Није било куће у Старој Србији и Маћедонији коју полиција није пре„тресла; није било дома из кога један или двојица нису били у грозним турским апсанама. Мало је било породица у којима бар по једно женско чељаде није било осрамоћено; где бар један члан није био убијен, било мучки или прса у прса.

Али није српско племе у Старој Србији и Маћедонији имало да трпи само од Турака и Арнаута; њему су исто толико нахудила и браћа-небраћа Бугари. Многа и многа напаћена српска душа отишла је Богу на истину од братског бугарског ножа и куршума; а многи је Србин отишао у грозне турске апсане; апсане из којих се ретко излази, усљед бугарског потказивања. Виде раја да се мора или ослободити или умрети. И старо и младо и мушко и женско и старци и деца спремише се за одбрану; ко у гору, ко на дому.

Устанак је букнуо био, раји нико не поможе, Турска га савлада и Маћедонија даде слику још горих јада но раније.

Само по турској званичној статистици у самом битољском вилајету било је 108 погорелих села; некада питомих и богатих, а по устанку са земљом сравњених. Зна се да те званичне статистике нису тачне и да је пожар много више уништио.

Зима наста а раја поче од зимеи глади силазити с планина. Шта је затицала на својим домовима2 Згаришта и пустош! Богате газде некада, почеше просити. Па срећни су били кад су и просити могли на миру; али и то нису смели од гњева и освете аскерске. Луде мајке, од бола и ужаса полуделе, иђаху улицама гласно вичући своју децу довикиваху; децу довикиваху; децу која су или на парчад исечена, или на ражњу сагорела или на коцу у мукама свиснула.

Жене осташе без другова, нејач без родитеља и ранитеља, сестре без браће. Било је и рањених и болних, умно оболелих, гладних, жедних, нагих и босих.

Новине из свих српских крајева српски су писале. Износиле су свакодневно ужас и беду браће наше. Но свеколико писање и оцртавање беда тамошњег живља нашег, није било ни бледа слика правога стања.

Поче народ емигрирати у Србију. Маса жена и деце, рањеника и болника дођоше својој срећнијој, слободној браћи. Требало је да буде кога, ко ће браћу братски примити, сузе утрти, ране извидати, лебом нахранити, огрејати, обути и оденути и зараде наћи.

А требало је што послати и браћи на згаришту. Макар брашна и одела.

Појединци учинише и дадоше што могоше. Али од немања тврђег града нема. Потребно је било удружити снагу и дарове и сиротих и богатих, организовати помоћ и дати где је најпотребније. Српкиње из слободне Србије, из