Ženski svet

Бр. 3.

ЖЕНСКИ СВЕТ 61.

»Хоћу Дејане, твој Бог нек нам помогне |«

Полако отвори врата од авлије, да изађе на улицу, али ју сестра зовну и спазивши Ајшу на вратима цикну, и полети у авлију. За њом потрчаше сви из куће и бадава је Ајша бјежала свом снагом, бадава ју је Дејан заклањао, прасак се зачу и Дејан паде... Ајша врисну, паде на њега и љубљаше оно лијепо лице, оне очи, које су се отимале мртвачком сну, зарони главу у оне верне а сада крвљу обливене груди и заплаче горко, болно... Мустај-бег ју диже и унесе у кућу. Приђоше јој невјесте, да је обуку и спреме за пир. Окитише ју цвијећем, посуше цукрицама, запјеваше око ње славећи јој љепоту и дражи новога живота, а Ајша то ништа не чује. Она руком преврће своје димије, и тражи на њима траг Дејанове крви и љуби је, љуби у заносу, у ЛУДИЛУ.

Испјеваху пјесме, посједаше око Ајуше и почеше јој причати о љепоти

Б. Крупа 1905.

и срећи њезиног живота са Мустајбегом, смију сеи задиркују је, а она ћути као стијена. Не пита, не одговара, душа њена остала је на оном мјесту, гђе јој је Дејан погинуо У, својој рођеној крви... Онђе је оставила и своју душу и срце, љубав и срећу и сада улази у нов живот, без тога свега...

Већ је три године прошло од тога дана, а Ајша увијек иста. Блиједа и тужна, не пита, не говори. Само свако вече, кад зачује јацију изиђе у авлију, сједне код тграбе и љуби неки увели цвијет — ђул — а сузе јој теку низ лице. И то чини сваки дан. И нипошто не би радила у неђељу или који светац, кога Хришћани славе, за покој душе свога Дејана. Ипак зато још је лијепа и Мустај-бег ју воли и поносан је, што је лијепа Ајша његова и што умије онако лијепо ону севдалинску: Јад јадујем, не казујем, Болна нисам а болујем. Анђелија Ђонлићева.

Свни из циклуса: Песме у прози.

Простран салон. Кроз отворене прозоре, са завесама од тила, улази свеж, плахом летњом кишом расхлафен зрак и уноси мирис покошене траве и летњег цвећа, што је вештачки расуто по градском парку. Месец, испред ког узмакла беше огромна сјајна лопта залазећег сунца, бојазно с прва а затим смелије и смелије прелазио је преко ведра неба, док се најпосле не узнесе изнад високих борова, што сметаху његовој светлости да се распе по овом мраччом, тужном простору.

Ено му кроз отворене прозоре продиру сада мехки зраци и сликају по углачаном поду увеличане, тајанствене силуете фантастичних фигура што су вешто извезене по разапетим заве-

сама. Кад и кад појача се лако гибање зрака и заталаса за лет спремну крилату децу црних силуета а оне постају онда неодређене, тајанственије. |

Њихову чудну игру прати жена што мирно, непомично седи тамо у засенку близу прозора. Пред њом се. час јаче, час слабије гибају тамне сенке и играју се немилостиво њеним осећајима; њене заморене мисли постају некако несређене. Час јој се чини да су то нека тајанствена бића са неког непознатог света, час опет види она у њима варијанте земаљског живота.

Живот! Да, њему личе ове сенке...

Како су сад миле као детињство, сад несташне као љубав млада — сад