Ženski svet

»Као што видим, ти си се много разговарала с господином Миленком,« приметим сасвим невино.

»О — ваздан! Знаш, теткице, то је таки обешењак; хтеле смо да попуцамо од смеја с

њиме. Помисли, узме виолину па свира као

онај музик-клон из циркуса. Па миче ушима уз то —« и мала се блажено осмехну при успомени на диван провод са господином Миленком. »Па уме да игра как-ванк — дивно! Играла сам с њиме валцер — ах теткице -— просто божанствено игра. Зна и српске игре, све их он предводи. Каже Вида, да се врло радује забавама, бар ћемо имати једног доброг играча. — Остали смо до два часа — из прва нас је све тата звао кући а ми нисмо хтеле — а после, већ знаш, кад су господари мало пили а жене почну звати. — Видиш, ја никад не бих била така, да мужа зовем из најлепшег провода; каже и господин Миленко —«

_ Ту застаде и загледа се у прозор и што је дуже гледала, све је озбиљнија постајала. Погледам и ја кроз прозор. Тамо преко на отвореном прозору стајаше лепа плавуша, моја суседа -— Немица, а под прозором висок црномањаст младић. Мала уздахну дубоко.

»Ала је рђаво време, је лиг Не разумем

84. ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 4.

само, како се ко може шетати по таком времену. Па и та твоја суседа разјапила прозор — гледај само! Као да имају читав вагон дрва,“ Неко време поћутасмо — затим запитам сасвим невино: »Па шта још вели господин Миленко 2«

»Ко — тај глупак што дрма ушимаг Мани га збогом. Знаш, тако га не марим, ни малко — ни оволицко —«

Сва се зажарила а у очима јој блистају сузе.

Добро сам слутила, да је онај преко господин Миленко.

Чинила сам се свему невешта. Устанем и донесем тањириће и чанак с тестом.

»Гле, ја јуче имала гостију, па да окушаш и ти,« »Хвала, теткице, морам кући — већ се смр-

кава —« »Ништа, отпратићу те ја.“

Не имаде куд! Мораде окушати колаче. Испрва је помало грцала али већ за кратко време предаде се благовању.

»Ах, теткице, ова је торта божанствена.«

На пољу још пада киша, господин Миленко

разапео кишобран и живо прича нешто НеМИЦИ. Моја мала гошћа и даље угушује своју прву љубав — тортом од лешњика. Даница Бандић.

Добрила.

— Написала Милка Гргурова. —

Било је право задовољство отићи у кућу старог г. Мирића, књижевника и научника. Ту се човек сретао са разним светом, младим и старим, веселим и озбиљним, са уметницима и књижевницима, једном речи, ако је ко хтео да се пријатно проведе, требало је само да одеу ту кућу, па је ту могао чути и мудру реч и весело ћеретање, а особито музику и певање. Улазећи у кућу, већ вас на степеницама обузима неко пријатно осећање, и ма како да сте нерасположени, ту се морате пријатно осећати.

Стожер те куће и свега живота у њој била је кћи г. Мирића и његове госпође — Добрила, весела и жива као веверица, ведра као мајско небо, вазда насмејана п готова на смех и на песму. 6 песмом је устајала, с песмом и легала: од ранога јутра до мркле ноћи певала је она, радећи

кућевне послове или седећи за гласовиром. Песма јој је била живот, као што јој је и живот био песма.

Поред ње, њени су родитељи имали и једног, старијег од ње, сина, и за љубав своје деце позивали су њихове другове и другарице, те би св сваке педеље одређеног дана, искупили код њих и провеселили песмом и свирком.

У првој соби код старога књижевника затекли бисте старијег па и младог света, који се радо користио његовим знањем, јер и ако беше стар и слабуњав, ипак му је дух био свеж, а памћење необично. Сваком би брзо и лако одговорио о чему би га год запитали. У исто време били су његови слушаоци задовољни се њиме заједно, слушајући из друге собе врло пријатне звуке музике и певање омладине.