Ženski svet
Бр. 9.
ском љубави, којом је љубљах за живота њеног а сада трајним сећањем на њу. Алп незнатна је то награда — «
» Није, ћерко! Признање п благодарпост дечија пајвећа је награда за родитеље а овако сећање најчвршћи је спомеппк пад њиховим гробовама, « изрече кроз сузе стара мајка попадија и пољуби у чело младу жену, која је са великим ппјететом завршила своју прачу.
„Као ми је, ако учитељкина прича није постигла своју мету, ако оне гушчице, што је слушаху, не покупише чиста зрнца њена. Није ли, можда, и госпођа Рахпла, кеја је онако лепо васпитала своје кћери, ношла у њој и за себе какав паук — то опа неће плком призлати (па пи госпођици Бркићевој у четир ока) п то ми никад нећемо дозпати; али, да је пмала право, што је тврдила, да је страх од свекрве одбијао
АВИ СОКОМАА ВЕР
207.
госпођицу Јулију од честитог доктора Радића, то је, госпођица Бркићева при бермету, запста потврдила. Можда је учитељкина прпча дошла и до
ушију госпођице Јулије —- до оних лепих малих ушију са великим бриљаптпим обоцима — и ако је —- опе за њу беху глухв...
Кад отидете у велпку варош, не далеко нашег села, видићете елегаптпу младу госпођу са бриљантним обоцима где шеће по корзу у повећој групи гиздавих офлцира. То је наша госпођица Јулија, а опај пајстаријт у њеној пратњи, који обично иде у последњем реду — то је њен муж.
Доктор Радић пашао је себи жепицу, пстина без кауције, али и без страха од евекрве.
Његова честита мати сад је сретна евекрва пл љуљушкајући своје унуче ужива у срећи свога сина.
1./1. 1905. Мира.
о =
55
ПРИЧА ЈЕДНЕ ЛАСТАВИЦЕ. Јован Ж. Бута.
Летила сам око цркве за једним лептиром. Друг ми отишао такођер у лов, јер једно нам тиче наше није могло још да излети из гњезда, те смо га морали хранити. Остала три малишана излетили су из гњезда и летили су с нами сваког јутра весело цвркућући. Како сам била радосна тог јутра. Била је баш недеља. Бели лептир пркосио ми дуго и већ сам се уморила хватајући га. Напослетку уморио се и он и склонио се у цркву. Као помамна појурила сам за њим и ухватила га на једном прозору. Онда сам стала да се одморим, али сам одмах видела да ме је лептир намамио у клопку. У цркви се разлегала побожна песма народа и малена деца као какви анђели у хору певаху Богу славопоје.
Летила сам од прозора до прозора и најзад улетила сам у олтар. Тамо је стајао он, у свечаним хаљинама читао и крстио се. Чим ме је спазио
навукоше му се на челу боре, подиже руке да ме уплаши и љутио се. Разумела сам. Сметала сам му и одмах сам излетела из олтара прелетајући простор од једног прозора до другог. Онда сам стала на један стуб и чула сам кад он рече: „Опет је једна унишла, ту гадију треба убити“. Како ме је та реч дирнула, задрхтала сам целим телом.
Онда је он изишао на поље и говорио народу. Чула сам добро сваку реч. И развеселила сам се на оне речи: Зар да Хришћанине дигнеш на свог ближњег руку да га убијеш, на оног који носи образ Божји на себи као и ти. Зар да црним оружјем уништиш живот кад ти сам Бог вели „не уби! Не уби! јер то је црно безакоње које вапије на небо за осветом. Не, не Хришћанине — Бог дужан ником не остаје. А напослетку да те питам, каква права имаш ти на туђ живот. Та ти ниси господар ни