Ženski svet

206.

љубави, признати јој моје незнање п замолити у ње савета.

„Као да је виша промисао менп шаље“, тешила сам се ја паслућујући у њој великог пријатеља. И писам се преварила.

Дошло је пролеће. Ближио се дап кад ћу моћи дочекати моју пову мајку.

Мелп је изгледало, да је у кући све у свом реду и да ће мати бити са мном задовољна, па најпосде ако п опази какву погрешку опростиће ми и поутиће ме, како да радим.

Боже мој, како ли ће је обрадовати док види,

да сам ја сама, својом руком, засејала врти насадила једну квочку! Свекрва дође а за мепе паста пор живот.

Осећала сам се као оно морпар у епгурпом пристаништу. Без икаквог оклевања признам мојој повој мајци, да баш не зизм еве, што је потребпо у домазлуку и замолим је, да ме поучава у свему и да ми буде права мати.

Моја јој се пекрепост пнеобичпо допаде.

„Хоћу ћорко, одговори ми она. Мило ми је, што видим, да пмаш воље за рад па уз то си још пи тако поучљива и послушна. Остани таква, дете моје, а уверићеш се, да сам ти ја пајбољи пријатељ.“

„То ја већ и сада верујем; бићу послуша као прави ђак обећам ја и одјурим да испричам моле мужу нашу краспу пагоду.

„Молим вас, мати, реците ми зашто моја квсчка неће да седи на гнезду“ уштам ја одмах пргог јутра моју свекрву. „Има пет дана како сам је пасадила; првог дапа одлети са гоезда; ја се досетим, ухватим је и поклопим решетом. Није вшпе могла одлетшти, али ено је стоји, па споји, некад да седне.“

„Биће да ппје квочка по кокош, а њу не можеш присилити да лежи док се сама пе раздежи,“

„Е, сад да све ја не једим, расплачем се ја; а опај певаљали дерап, код ми је продаде, рече, да је квочка. Ја га лепо питам: је ли то квочка2 — »Јесте« рече он, »купите је салок —

„Њему је стало да прода своју робу а кад је видпо да ти пе умеш разликовати квочку од кокошке оп се, лепо, користио твојим пезнањех, Но, пе љути се! Свакако да ће св пи опа скоро разквоцати а дотле је пусти на слободу.“

Позовем је затим, да иде са мном у врт, да види како је поницао усев.

ЖЕНСКИ

СВЕТ р. 9.

„Погледајте како су тикре лепо изнпкле“, почех се ја хвалити.

„То пиву тикве, то су бупдеве“, потврди моја свекрва.

„Како да изникну бундеве, кад сам ја посејала тикве! почех се ја опет жевшти. „Видим у једне баштованко разпог семена. — »Јесу ли ово тиквеск — упетам је. —- »Јесу, и то праве јуртете« —- одговори она а сад од тих јургета изичкле просто бупдеве; како је тог

„То је баш као и са квочком“, насмеја се моја свекрва, „по пе љути се и бупдева је кориепо поврће“.

„Да, да, али како ми се само морала емејата та баштованка! Ах, страшпо је то бити таква пезполеца“ —- плакала сам ја.

„Не плачи“, стишавала ме моја свепрпа, „тко се није паучен родио“.

Испоставило се даље: да је пасуљ био дубоко, кромпир плитко посејап, и још безброј погрешака, које сметаху, да од моје сетве буде опако богата жетва, какву ја очекивах.

Шре тога читах баш у »Баштовану«: »Баштованов труд стоструко се паграђује«, и зато ја, свакако, очекивзх већи успех по што га

очекује и пајбољи радпик, разочарање тако велпко!

А како је огромап труд ког невешта улаже у непознат јој посао!...

Свекрва моја беше жена бистра ума, добра срца, које обично много пати са људске злобе. Пије се, истипа, мпого јадала, али по потреби говорила нам је по прилици овако: »Чувајте се, децо, тих силних пријатеља, доо би Бог, да су вам сви прави пријатељи. Ви сваком верујете, сваког волете; вама се људи чине тако добри!

и зато Сеше и моје

рука

Ја их боље познајем, ослонпте се на моје искуство, мање ћете тршти» — = ==

Сретпи беемо уз тог анђела чувара, који је одклопио од пас многу опасност, коју младост

лако превиди,..

Па како је слатка успомена па оне пријатпе часове, што их у доколици пепуњавасмо читањен добрих књига, појањем п певањем ерпеких пародних песама!

Сретни беху дани што их проживих под окри-

љем моје друге мајке, али, на жалост, опш пе трајаху дуго. Смрт нам је скоро оте. да материпекни труд њен, ког је онако својски улагала

око тога, да ме начини добром српском домаћицом, пе знадох јој се ничим одужити, ДО детињ-