Ženski svet

ЛИСТАК.

Пелка.

Другарици Даници Самарџији.

Имала је нешто стара, исхрдана кућерка баш на крају града. Око куће повећа башчица пуно цвијећа изузам двије-три гредице засађене луком и неколико кућица гра лежака. Иа сред багаче разгранао се стари, мирисни орах, а уз њега се обвили чадорићи бијели, плави и црвени. Одмах под пенџерима чптава лијеха засађена ситним сарајевским босиоком, колопером и милодувом. Подаље мало грм замбака, кедпока, вратича и дватри струка девесмиља. То је била башча и кућица старе Пелке, коју је свак у граду звао лудом Пелком. Она је много мрзила свијет, стога га је и пзбегавала. Једина нада, љубав и милошта, разговор и утјеха било јој је цвијеће. Кад га плијеви тепа му, говори му ријечи неутјегпне, жељне љубави, пред вече га залијева врелим сузама уцвијељена срца, а ујутру му пјева, пјева тужно, да би и камен проплакао. Вило је лијепо, мајско предвечерје. Суморно жуборење реке и лагано ћарлијање развигорца окупана у мирису разног цвпјећа, разиосило је жалобно даворијање Пелкино. Сједила је под орахом, а мирис његов титрао је по ваздуху. Дуго сам је проматрала. Најзад се одлучим и јој. Шутале смо обе неко вројеме, док најпослије поче она гато је грло доноси, давор моје цвијеће мирисно. Немој тако Пелка, почех ја -лагано, знам, да су ти јади големи, али Нолеми, велиш, прекиде ме нагло и уприје у мене својим великим, исплаканим, плавим очима. Го леми, јакако, големи к’о васиона, к’о широки, варљивн свпјет, а тешки, тешки, Вог мој добри, к’о црна земља и гријех човјечанства. Али ја нијесам к’о ттгго ви велите луда Пелка, већ ојађена, осиротњела, убијена и до дна душе уцвијељена Пелка. Погледај, говоратпе скидајући шамију с главе, погледај ове сиједе власи. Вијела коса, црни дани,

девер данас, девер сутра, па jom ми веле луда Пелка, - ха, ха, ха, луда Пелка. Него оди овамо, да видтпп моје цвијеће, мој свијет без злобе и зависти, без огтаког, оштрог језика, мој разговор, моју наду и засладу, моје рођено, једино дијете. Ти нијеси, ха ђевојко познавала моје лијепе,кршне Станојке. Нпјесам, велим ја, али сам чула, да је била много наочита к’о мало која, а здрава п једра к’о од бријега одваљена. Гво погледај ово цвијеће, рече и загрли грм милодува, ево ово је моја С г ганој ка. Тако загрљена шутала је неко вријеме, само се чуло пригутпено јецање. Не би ли ми, драга Пелка, тнтогод причала о својој лијепој Станојци, припитам је молећиво. Црна је то прича, ђевојко моја, црна, к'о гато су црни и мојп јади. Моја је Станојка расла уз кољено моје, расла, развијала се и зааитиковала се. Он је био сиромах. Увече, кад би нас двије већ у постељи биле, допирали су одовуд нз ових мирисавих грмова сјетни л>убавнн звуци његове фруле. А она би уздисала слушајући. Бага је било прољеће, ја сједим под орахом, а он дође и заиска моју Станојку, тај дан јој је послао теиту првих љубичнца. Одбијем га, ми слећи, зар деверала у сиротињи док дјевојка па к’о п жепа. Недам. Од тога дана Станојка се моја промијени. Сунтила се. 0 Петрову дану јави јој се згодан момак. Ја се, црна мајка, полакомила и обећам му је. Плакала је, али никад ми није нп ријечи приговорила. Једиога дана затекох је сву у сузама. У руци је држала смрвљене, сасуитене прве љубичице. Вјенча се. Никада ме випте није ни загрлила, лп гтољубила, као некада. Увијек је бшла замитпљеиа и тужна. Најрадије је долазила к’ мени, али не да са мном разговара, већ да залије и уредп ово цвијеће. Једнога дана ослуншух, а оиа плаче и даворија:

ЖЕНСКИ СБЕТ Бр. 3