Ženski svet

(Стр: 176;

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 7. и 8.

годишње снове збуни мало девојачко лице, које један једини пут виде на неком пароброду. А био је као очаран, као луд. Питао је пријатеље не налазе ли и они да је она лепа. Не, они, искрено рећи, то не налажаху.

Али била је интелигентна. Погледајте само очи! Све говоре! Пријатељи не могаху ништа видити, а још мање шта чути, јер девојка. није никад говорила.

Свако вече одлазио је код бачвара —

ђаво да зна — он интелигентан дечко! Ту је падао на колена — реминисценција из племићких летњиковаца — држао је

памук, певао јој је, говорио о позоришту и вери и увек налазио у њеним изразитим очима повољан одговор. Писао јој је стихове и бацао јој пред ноге своје лаворове венце, своје снове о слави па и своје даље образовање. Затим је узе за жену.

(О свадби се бачвар осмелио и држао неуљудан говор, намењен девојкама, али је судија налазио толико природног, толико пријатног на понашању старчевом, да је, место да га ућутка, бодрио га да и даље говори. Он се тако пријатно осећао међу тим једноставним људима, где се човек смео показати онакав какав је.

»То је љубав!« говорили су пријатељи, »ипак је јединствена ствар та љубав.“

Сад беху своји. Један месец, два месеца. И он беше тако сретан.

Вечером седили су сами и он је певао »Норданскогску ружу.“ То беше њена најмилија песма. И говорио је о позоришту и вери, а она је смирено седила и слушала. Али сама није никад ништа изрекла, била је увек његовог мишљења и ткала је ћилимове.

У трећем месецу узе он опет своју стару навику да спава после ручка. Она хтеде седити поред њега, јер не могаше тек седити сама. Њему је то сметало јер је осећао живу потребу да буде сам са својим мислима.

Она је међу тим излазила пред подне њему у сусрет и била је тако поносна кад га је видила где оставља своје другове и жури к њој. И тада би га триумфујући водила собом; он беше само њен.

У четвртом месецу престао је певати

»Норданскогску ружу.“ Постала је већ тако обична. И тако је узео у руку књигу и седили су ћутећи једно поред другог.

Једне вечери морао је отићи због неке оставинске расправе, којој је сљедила ве-

чера. То беше први пут да је изостао.

УКени је рекао нека дозове к себи једну пријатељицу и нека раније легне, јер ће он касно доћи.

Пријатељица дође и око девет часова оде. УЖЖКена седе у салон да чека, јер никако не хтеде лећи док муж не дође. Није имала мира и није могла заспати.

И тако је седила сама. Шта да ради» Служавка је легла и у кући се све смирило. Само што је шеталица на сату ударала. Али, кад је она уморена оставила свој ћилим било је тек десет часова. Ходала је тамо амо; дотакла се сад овог, сад оног предмета и била је нервозна. То ми је дакле та »удадба«» Отргнута од својих, смештена у три празне собе да чекаш док ти се муж, надеран и суров, кући врати. Али он је воли, а вечерас морао је због посла отићи од куће. Она је луда ако то не може да појми! Али збиља, да ли он још њу воли Није ли се ово дана противио да држи памук, што је иначе тако радо чинио — да, пре — док још не беху муж и жена! Није ли јуче, тако рећи, незадовољан изгледао кад она дође по њега» Па, и ако је данас због посла морао отићи на састанак, зар је морао и на вечери остати» |

Било је тек десет и по часова када је са тим испитом била готова. Чудила се да јој те мисли и пре не дођоше. И затим се тамне мисли још једном ставише у ред и прођоше испред ње. Али већ појачане ! Он је сад већ ретко кад с њом говорио. Лагао је и кад је рекао да после ручка спава, јер је лежао и читао неки француски роман.

Јест, варао ју је!

Тек је једанаест и по часова! Тишина тако немила. Она отвори прозор и погледа доле на улицу. Тамо стоје два господина у разговору са неке две женске. Да, такви су људи! И помисао само да и он можда — —! На то оде да се купа!

Затворила је капке и припалила свет-