Ženski svet

Бр. 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 231.

бави дошла међу њих, да су знали, да сам ија дијете тежачке мајке, ћерка једзе мирисне грђане планине, заиста би ме ови умиљати јањци друкчије гледали. Оне исте сјајне цванцике, нанизане у звецкасти гердан, поткићен крсташем талиром покривале су груди моје покојне мајке, а таки исти сукнени аљинци почивали су на јуначким плећима њеним, док су токеи илике сјајале и трептиле попут чисте душе њезине, (С тога не гледајте ме тако, приђите ближе сестри својој, ходите, да вас срцу привијем, Вас честити јањци моји, јер сви смо ми на истом камену повијени и у једној колијевци успарани. Ја дођох међу Вас из чисте и искрене љубави на спрам нашој заједничкој мајци и на спрам оној светој сјени моје покојне, изгубљене нане, која је за живота залогај од уста откидала и мени га слала. „Само да дочекам, да сврши, — да је видим у служби отаџбине драге! Боже услиши! Боже почуј ме!“ тако си шапутала сваког весера тамо у оној нашој старој, шивном покривеној кућици, пред ликом наше крсне славе. Дошла је и пошљедња година. Јутро је било лијепо, небо чисто, а стара липа пред кућом нашом мирисала је као никад. Стајала си поред кочија мирна и достојанствена, ал срце је твоје стрепило и титрало као увео листак на холујини. Пољубих ти вриједну руку, а твоја врела, чиста и света суза ороси моје образе. „У добри час, роде мој лијепи, — добар је Бог, он ће услишати моју молитву!“ говорила си у сузама. Растали смо се. Кад сам се послије десет мјесеци тешког рада вратила кући, носећи у рукама ваљану свједоџбу, мјесто на топле груди, падах на твој гроб незаборављена мајко моја. Бог није хтио услишати твоје молитве. Тебе нема, ал живи твоја свака ријеч, сваки свјет и жеља у срцу захвалног дјетета твога. Ох, да ли гледаш одозго из рајских ђулистана на овај најсвечанији дом кћери својег Мајко! Благослови мој почетак! — При-

лазила сам једном по једном. Питала сам их, а они су ми одговорили паметно и кратко. Из хладних зидова нове школе полијевала ме студен, а кроз велике чисте прозоре допирао је мирис с оранице и блејање нејачких јањаца Мој поглед је почивао на блиједом изнуреном лицу једне дјевојчице. Црна марама најављивала је црне часове. Кога ти жалиш, упитах је тихо. „Јучер ми нану сахранише!“ проговори и зајеца. Срце ме заболи. По клупи се заблисташе чисте дјетињске сузе. У школи је владала свечана тишина, само се је каткад чуло дубоко и горко јецање ове сиротице. Лагани, свјежи вјетрић лелуја нове завјесе на прозорима, а из навежених, поткићених торбица, под клупама, допире угодан мирис уполажачене, у лугу печене курузовнице...

Дванест је сати. Опремите се кући. Похитајте, тамо вас очекује топло крило мајчино, само ти уцвиљено и ојађено сироче остани, да се заједно тјешимо, јер и ја:

„Мајке немам, да јој јаде кажем!“

Ј. П. — Дуња.

НА СЕСТРИНОМ ГРОБУ

М,. Ђ. АВРАМОВИЋ,

Заморен, изломљен у борби горког живота — Испуњеним грудима чемера; тражећи поступке замишљеног идеалног живота; скрушен преварене наде, ево, дошао сам на гроб твој сестро моја! — Дошао сам ја, једини брат твој, да мојим малаксалим рукама пригрлим хладан, камени крст на гробу твом, сестро моја!....

Дошао сам да мојим топлим сузама оросим увелу и осушену траву, поред крста твог.... Ево, поред мене обгрлило ме слабим ручицама јединче твоје. — Оно ме најимно посматра, како сам се приљубио уз хладан крст, гроба твог, јецајући, жалећи младост твоју. Посматра ме а не зна, какво се благо његово крије ту. — Не зна, да пред њиме има скрушена његова најсилнија љубав, најдражија милост, најтоплија утеха... Не зна да пред њиме стоји строшено, уништено, оно, што је први пут својим устима прозборило „Мати“. —

Њега си оставила, без да си му дала правац животног пута. Њега нема ко да одврати, да се не креће стазом где човек иде, стаза пуна горчине, чемера, препона. Оставила си га судбини — Ах, — Судбина је немилостива, варљива, лажна!....

Остављајући склониште пепела твог, ја се опет морам кренути у свет, сестро моја... Морам, да пођем истим путем где сам и пре ишао; опет скрушеном надом, борећи се на мору живота, као залутала лађа на узбурканом океану; борићу се док ме таласи узбурканог живота не покрију за навек и ја изчезнем са површине света, као да нисам ни био... Ох тај свет!.. Та, он је сестро, пун поруге, злобан, немилостив.. А ми!.. Ми смо ништавни створови, који све лепо може осећати, али не разумети... Ми не знамо циљ живота, а живот тражимо...

Бедни смо, бедни!...

Успомена у животу мом биће ми само борба, и са борбом ћу изчезнути.. Оплакиваћу тужно, сјетно ону давну прошлост, оне минуле дане детињства; кад смо били на путу борбе...

Кад смо се сви кренули који бејаше испочетка, леп, раван... стазе окићене мирисним цвећем, али и њега брзо остависмо, ступајући у борбу за навек...

Ти, сестро моја, почивај ту, где влада мир;.. где ће јутарња роса увек поливати камени крст твој, место мојих топлих суза... Где ће у бокору мирисне руже, славуј извијати своју тужну песмицу подсећиваће те на младост... Где ће јединче твоје долазити увек грлећи гроб твој, замишљајући груди твоје!.,.,