Ženski svet

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ Стр. 11 у часу том неописану блажепост, која би тако битим изразом, као кад изненада бол грч срце радо претворила се у усклик, па све ппак 6бо- — стегне,

јажљиво уздржи, као да би то био непромиштљени грех бити на врхунцу среће.

Љубити и бити љубљен! Осећати, да се нај слађи снови коначно испуњавају — зната, да ћемо се кроз који час за навек спојити с девете које нам је драго.

Чије срце не би било раздрагано7.

На чијем лицу ве би се огледао сјај ретких осећаја потпуног блаженства“ — — —

„Како си дивна, мала Еалија !“, рече верна

лругарица, погледајући у лепо лице своје при] „тељице.

„А како срећна, моја драга Ружено!“ — прошата Емпдија, као да се бојала, да не би

те речи сем њене друге, неки други чуо.

њен нежпи поглед подиже, погједи им се сусретоше . .. У бледо плавим очима Езилијиним засјаше (се две суве и клизпуше низ румене образе.

„Како ти па тим сузама завидим!“ проговори после ћутања пријатељица.

»АХ, не пикако мила Руженој“ лија. „Знам да ми пе завидиш, не можеш!“

„Па ипак ти завидим ...

„Није могуће! шта зар имен бола пре две

одговори Емпти ми завидети

“

Године овако исто срећпа као јаг А зар ниси срећна и дапас2“

„Срећа је превртљива ,. .“

„И зато, што је срећа превртљива, можеш некохе за сузе радости завидети2“

„Не завидим тако сузи родости, као сузи у

опште. Ја никада писам од радости плакала и бојим се -— кад се некад срећа од мепе окрене, да се пи онда не ћу заплакати и у сузама наћи утехв . . „“

„Ваљада те не тишти зање 2“

„На протев! чани ми се, да несрећпом у оцште и не могу бити!. .. Али несрећа не пита, хоће ли неко бити и па даље срећним, долази много пута неочекивана па ма (У

„Да би се човек исплакао, није ди истина!“ содаде Емилија, „и ти замишљаш, да ћу тада дакати и умекшати бол својим сузама...“

„Мото тако, као што си сада узгред засувила да радости, умекшаћеш у своје“ време бол сјдама, — — ази ја — —“

Не доврши. Загасито оке њено засија 0с0-

какво

лудо предска-

„АХ, па ти си ипак будала, мила Ружено!“ зачу се после ћутања Енилија. „Па реци ми, шта те доводи на такве мисли .. 2“

„Твоја китњаста, снежно бела хаљина..

„Како тог“

„И ја сам имала налик, и ја сам пола дине остављала пару ва пару, и ја сам шила, али сам је покапала својом крвљу...

„Крвљу, својом крвљу“ понови Емилија изненађено погледајући па своју хаљину; али убрзо на то одговори радосно разумевајући:

„Ваљда не мислиш ту малу мрљу, коју сам тако пажљиво кредом замазала и коју је тешко и изблиза распознати2“

При том показа својим руменим прстићем на малу мрљу, једва приметпу мрљицу под својим срцем... |

Ружена климну жалосно главом.

Емилија за часак ућута, гледајући љици у лице, на којој се у томе часу истинитост.

„Али ја не разумем“

“

т0-

сама «

пријатеогледала говорила је мирво и

озбиљно, „каквом везом може бити слична мрља . . “

с мојом или твојом будућом ерећом! „Шта, зар ниси никад чула, шта чека не-

весту, која шијући свадбену хаљипу, покапље је евојом крвљу2 вапита Ружена тајанственим гласом.

„Нана“ Ади ја је управо и нисам попрскала! Убола сам се само непажњом по прсту иглом и једна кап крви канула је на хаљину, ..“

»И та једина кап крви биће ти судбоносна, мила Емилајо«, настави даље Ружена. »Л ја сам само једном једином капи своје крви покзпала своју свадбену хаљину. Мене п тебе очекује раније или доцније несрећа . . . Та ћеш зар наћи утехе у својим сузама кад год, али ја јадна...»

Опет не доврши; изгледало је као да јој је предрасуда коју осећа, на један пут пресекла реч. Емилеја се није могла одбранити од нарочитог осећаја тегобе.

»Иди мила душо!« рече, пошто се прибра... »Па ипак си будала, што предајеш веру таквим предрасудама, . .«

Ружена заврте пеповерљиве главом, и смакнувши рамепима одговори правдајући се;

» Чудновато! Знам да је то шуко сујеверје, па се ипак не могу избавити тога веровања. днајући за то веровање још из ране младости, зато шијући своју свадбену хаљину, шила сам тако