Ženski svet

Бр,

ЖЕСКИ СВЕТ

бтр, 45.

изађе, да унесе донето, а човек клече поред по стеље спавајуће дечвце п тозло заблогодари Богу, што га је сачувао ла томе дугом путу и довео сретно својпм пајмилијим — устаде пољуби децу. У томе жена упесе. Спремшве. _ ба — цркгв јекпу глав звона — зачу се пуцањ са свах стра: на, деца се пробудише — видећи све полетеше родитељима у загрљај, а они са сузама у очима запеваше: »СОлава во вишњих Богу“.

Вера.

ЛЕНЋУ И ЊЕГОВА СОФИЈА,

Један бечки књижар прикупио је и падао писма, која је немачки песник Николаус Ленау писао својој пријатељици Софији „Левенгал. Софија беше Бечкиња, песник се с њом у Бечу уповнао, јер је од 1888. до 1843. већином живео у Бечу, Линцу и Штутгарту. Њихово пријатељ ство беше отворено и јавно, а не мање чисто, Песник је неограниченом љубављу љубио ту по овој прилици врспу жену, којој саогпптава сваку своју мисао, а писма, која јој је писао сјајпо засведочавају ту његову велику љубав према њој; но из тих се писама види и то, да је та љубав чиста п неокаљана, најчистије прпјатељство, какво обичне душе не само да на умеју склопатп, но не верују п не разуму, да таково у опште и постојати може.

Писма потичу 1848. Године 1886.

из година 1886. до је песник мало пп-

сао, а пајзтте је плоло 1887. п 1888.; повле су већ пгема све ређа п ређа,

Свако писмо говори о љубави песиековој, па ипак бп погрешка била назвати та ппема птрефаним пменом „љубавних“ пи сама, јер је свако од њих по једпас таа п тужна песма. „Љубав њихова, и ако свлва, ппје бпла весела; можда с тога, што не беше потпуна, илп 6 тога, што се песпик, који је много пропатно, није умео пи у тој волпкој љубави да се ва греје. У пише писама ппте „Ленау, да бп само опдла могао бити потпуно сретап, кад би СОсфија п пред Богом п пред светом сасвим мстла његова бити и кад би п деца њена његова била. Али Со-

фија је волела и свога мужа те и ако је песника више уважавала, ппак не хтеде због „њега оставитп ДС брога н честитог Макса Левентала.

Јово неколнко одлсмака, вијих писама:

1886. април. Данас сам залуд че као славуја. Можда је умро. Прошла је поноћ; у ово глухо доба обично нај лепше прижељкује; песму своју улио је

дубоко у душу моју и пробу дпо у њој вилну чежњу ва тобом. Данас ћути, само поток жубори п вода му отиче као дани живота. Имам тренутака, када ми се чини, да би и твога живота поток, који извире из здравља и живота твоје деце,

па занимљ:-

жубор:о и бев мене весело, као овај

поток овде. Но љубав моја ни у тим тренутцпма не бива слабија, само се претвара у бол, која љуто пече. Можда ћу кадгод у такоме тренутку зажелпити, да сам што даље од тебе, што даље од света, јер ти си крајња граница мојих жеља, мојих осећаја, па куда бих се од тебе желпо удалити, обим у смрт, на онај свет»; И ту жељу, која мо је ових дана пеобичио јако обузела, олакшава ми чежња и нада, да ћемо се и тамо састати, и да ћеш тамо сасвим моја бити. (Ох, кад бп сад уза ме била, мила и драга Софија!

Јулија 25. Сам сам овде, сасвим сам, у самоћи мојој ми само ти фалиш. Само тебе ми не може заменити ни дивна при. рода, нп разговор са великим духовима па ча« мн члсови најсретнијсг умног стварања пе могу те звамешшти. Јер ти би чудновата целипа езега тога, ти сви ожпвотворење свега што је. истинпло п лепо, што топло и непосредно утиче на душу, Ма рам твојој Олизиџи, ти мила жепо! Ваше теби дугујем, пего целоме животу свом. „Бубљв је створпла свет, само кров љубав можемо свет |азумети и сватити. Мој дуг према теби тако је велик као свет, који сам једном већ изгубло, ал тп ме врати самом себи. Кад бих тп се могао одужити, код бих те мап пајмање сретном учпти могао!

Августа 10. Јучерашињи дан ми беше најдужи у жтвогу. Сад тек знам, шта је