Ženski svet

Стр. 182;

ЖЕНСКИ СВЕТ у Бр. 6.

бол, која у њезиној елементарној моћи освоји човјека и са демонском силом зароби душу патника.

забитним селима, гђе се је још у неколико одржао патријархални живот урођеника, уживали смо гостољубивост корзиканца. Пријатељски поздравио нас је домаћин под својим кровом и радосно понудио мјеста код свог огњишта. Корзиканац не види у странцу — путнику, свог непријатеља, као што се то дешава код многих других народа.

Сељак је сиромах, али и сувише поносан да проси. Он се држи чврсто своје демл5е: »аојсе таг пепје« (слатка је дангуба), али не из Сезбрижне лакомислености, него с разлога што је он са малим задовољан. Слобода и независност сачињавају његово задовољство.

Све предрасуде, које смо гајили о корзиканцу уништене су. Нигђе нас не нападоше Вапаш, о којима се у нас разноврсне бајке разносе, као о каквим разбојницима.

Напротив уживали смо у овој прелепој земљи и међу симпатичним, озбиљним и тихим корзиканским народом блажени мир и прави душевни одмор.

РА на

(По немачком.)

ДАРИНКА БУЉА.

Топло и јасно обасјаваше јесење сунце, вешто уређени и чисто обрађени врт, који се испред чисте и виновом лозом увенчане куће, пружаше. Мрка јесен, са неким правом, поче купити своје жртве. Лепе и разгранате круне воћака и миле крунице нежнога цвећа се већ почеше увелико разређивати. Увело, жуто лишће покриваше стазице и дадоше целој слици меланхоличан изглед. Само у средини баштице позна јесења ружа разви поносно своју последњу, мирисну дивоту.

На једној од стазица стајаше стар господин, кога круто држање и оштар изглед на први поглед одаваше умировљеног офисира. Баш се хтеде саћи, да извади црва из једне младе воћке, те да је благо-

времено спасе од ране погибије, — кад шкрипнуше баштенска врата. Стари војник се окрене и сав пребледи, а чело му се у дубоке боре набра. Онај тамо, у ономе жалосном и похабаном, некада еле

тантноме оделу, разбарушене косе, закр:

вављених очију, беше његов син. Његов јединац, узданица, нада, све — све — Брзо се прибравши пође нагло к не: сретнику.

„Шта те дотера овамо“ — запита јадни отац.

„Зар ти не запретих најстрожије, ла ми више прага не пређеш, док се не поправиш»! И ти се усуди доћи! И тоу томе просјачки поцепаноме оделу! Шта хоћеш : !

„Добри мој оче, смилуј се, још само ово једанпут, ох! молим те смилуј се!“ —— рече промукло бешчасни син.

уХа, ха, ха! још само ово једанпут! А који пут ми то исто тако покајничким лицем обећавашг! Па докле тако, зар не исплатих пре 2 месеца десет хиљада круна»! Шта сад још од мене хоћеш»! Наравно, господин правник се опет картао, па све — као обично — изгубио!“ повиче горко отац.

„Истина је, оче, признајем, дај ми је само још 3000 круна, та то је још увек за тебе маленкост! Преклињем те дај, док ме није по ли« — — — Сада тек примети отац дивље, страшно очајање и гадну, подлу намеру свога несретнога сина. Грозна мисао му суну кроз душу.

» Хајде јадниче у кућу« — рече строго отац. — У соби стоје отац и син један према другоме. Стари војник се достојанствено испрси и чврстим гласом заповеди: „Говори — али праву истину!“ Самртни зној обли бешчасника и несигурним гласом поче: „Кад си ме последњи пут избавио, обећах, да се више нећу картати. Хтедох и одржати реч. Борба са собом и против свакога. искушења беше страшна. Демону, који ме поново одвуче у пакао картања, не могох одолети. Отпоче старо проклество, губитак за губитком. На несрећу упознам некога странца, који изгледаше богат. Понуди ми новаца, ја узмем на часну реч. Но на дан тер-