Ženski svet

Стр. 1714,

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 28.

ормара, ладица и другог! Тада јој је једна стара пријатељица њезине маме предочила најозбиљнијим ријечима њезин положај и тешки задатак, који ју чека. Она је будућност овије сирота прозрела, јер је познала свијет! »Дијете мојеј« чуше се дубоким гласом прозборене ријечи, — „ево ти предајем кључеве, које сам чувала у задњим часовима твоје матере. Чувај све, што је под овим кључевима, све је то труд вашијех родитеља. Туђин не позна ваше несреће; има их доста, који би се радо њоме користили, али ти мораш бити јака, јача него бол, који и мени данас срце пара. Бог је узео мајку вашу к себи, а теби је оставио ову дјецу, да им будеш и отац и мајка. Тежак је задатак твој дијете моје, мучан је терет, који те чека! Али ти ћеш за вољу успомене мајке ваше, пригрлити сестре твоје, чувати и бранити од сада, а оставити се туговања ради среће њихове. Одважно, дијете моје! У свакој сузи твојој, ВИдели би непријатељи средство за своја злобна дјела. За то мушком снагом, а хладно и одважно спреми се за твоју свету задаћу! Синко, моли се Богу и буди храбра!“ Те ријечи постигле су своју цијељ. Оне су учиниле, да оно вече, кад се нађоше послије по године саме у новом своме самотном пребивалишту, могаше она лијепим ријечима тјешити и храбрити сестрице. Те ријечи учиниле су и да се је могла одлучити на самотно сиротовање, избавити себеи своје мале штићенице од свакодневног заједања оније, који су мислили да живе од милости родбине. Те ријечи стегле су јој срце, и данас, кад прво вече иза мајчине смрти — виђе да заспаше мирно без суза њезине мале сестрице, остаде и њено лице сухо, само пригушеним гласом, дубоко уздахну : „Ти нас Боже не остави!“ И никада их не остави милост божија. Уздање у Бога увијек је био од тада ослонац ове младе старатељке. Сву

своју младост посветила је узгоју сестара своије, прегоревајући сва уживања, што пружа младост другијем дјевојкама, настојећи по својим силама, да испуни оно за чим је тежила њихова мајка:да њезине сироте сачувају свијетло име оца,а да никада не буду на терет туђину. Њежно их пригрлив у своје окриље, храбро је "савлађивала сваку неприлику, отклањајући је најприје од њих. И са поносом У души гледала је скромно успјех труда свога, али јој више нико не виђе суза у оку.

Осушила их је борба са злобом људском!

Бос. Крупа. Милка Мартиновић,

учитељица.

МАРИНА ПЕСМА.

Било нас је доста заједно на стану. Како се Даринка још из скамије удавала, то смо је спремале кући.

Бледа, тек јој се јагодице мало варумениле, узрујана, упути се, да се још једаред опрости в Маром.

У собици где је Мара лежала, био је смештен и један гласовир, а с њега је често једна те једна арија јечала. Како је која внала и долавила, тако је Мари свирала.

Мара је дуго гледала Даринку упалим и замућеним очима, а усне се мпцале, да јој нешто кажу, ал не рекоше ништа, тек се поведоше да пољубе још једаред своју Дару...

Кад Даринку одвукоше, остадосмо Нина и ја саме ув Мару.

Нина крије очи од мене, ја од ње, док се Мара јави.

Нина се створи крај постеље.

—- Сви... рај... ми... 0... но... мо... је... Нина седе за гласовир, па плаче, плачу молови под њеним прстима болно и уморно, док се Нина не спусги снажним подлактицама на гласовир и зајеца. Несређени се акорди равбише тупо о видове, а Мара настави с постеље Спа рова блиц

И тиха, потмула, врло спора Марина