Ženski svet

ср == 6.

= помислим очајно. „Љубим руке милостива! — клањам се понизно драга госпођице!“ — Добро вече господичићу ! Јованка вам није »драга« госпођица! — „Пардон милостива, дошао сам да се опростим, јер сутра на по године одлазим, да« — — Па сретан пут! то је врло паметно, наука је за вас! повиче вештица матора и повуче Јованку нагло, тако да једва уграбих мало њену ручицу, још последњи пут!

— — И, ах, блаженства! — она ми нагло метну неки повећи коверат у руку. — Одем као без душе у свој

стан, где још у ходнику раздерем нагло хартију и на велику срећу — угледам фотографију моје Јованке, а на другој страни: »до гроба твоја Јованка Јелић, „пост-рестанте“ бр. 16. — Ах Боже, нико сретнији од мене! — Сада ме ни бриге није, имам милу адресу, на коју ћу дневно своја ватрена писма слати, мишљах љубећи небројено пута, слику моје Јовачке! — — — Потрешен, узбуђен и блед уђем у собу, где ме ујак већ љут од нестрпљења чекаше. — »Хеј, деране! — та ти изгледаш као да су те за та два и по сахата добро излемали!“ повиче ујак. — Боже благи, је ли могуће да сам више од два сахата љубио слику, у ходнику! — Немогуће, претерује уја, но на чудо и мој собњи часовник о зиду, потврди исто. — Шта је, ту — је. — Срце препуно туге што морам путовати, а и среће, због добивене слике и адресе, те ја реч по реч, све — све — све, искрено исповедим (своме особењаку и противнику брака) своме рођеноме ујаку. — — Дошавши у „екстазу“ сликајући што верније лепоту свога идеала, за доказ извадим слику из недара и пружим је уји. Хм, хм, — гле — гле — — — — баш није ружна! — колко јој је година — — Седамнаестг! — баш лепа! дивна, плавуша!! — е — добар укус деране! — — — — а ти колко си стар» деветнаест!!! — Ха, ха, ха, глупост! смртно заљубљени!! — није него још шта! изби ти себи — драги

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. ,181.

нећаче =— из“ главе ту бубу!. — = нема од тога ништа! — — Док ти будеш за женидбу, а твоја лепа већ

може бити мајка!! — — — — каква верностг! — — и ти ћеш за 3 недеље већ мислити: „друга варошица, друга и девојчица! — — — — окани се глупости, — књигу у руке деране!! — Вараш се ујаче, ми се волимо, и чим дођем верићемо се! — »Лепо лепо и сретној« — повиче иронично

уја, треснувши слику о сто. — — —

Други дан отпутујем, и први ми посао беше, да што лепши оквир за драгоцену слику купим, и да што дуже и ватреније писмо, моме обожаваноме злату, напишем и одмах пошаљем. — Пуне три недеље писах дневно и по два писма; — никада одговора. Тешио сам се мислећи, не може сиротица од тетке. –- Једнога дана после толиких мука, добијем једно замашно писмо. — Блед од радоснога узбуђења, јер њен рукопис на коверти беше, дрхћући од нестрпљења отворим, и — о ужаса! — испаде свежањ писама са »плавом“ траком (значи »верност«, још и та иронија!%) лепо уве. зана и — вереничка карта мога угурсуза ујака! — — — „Та то је абсурдум«, дерах се као луд! — али није могуће, нисам добро видео. Одем ближе к' прозору, и о — несреће, баш тај противник брака верен са мојом Јованком!! — ох Боже јесте, ето лепо оба имена ту! — — — — Ао, обешењаче, ниткове и хуљо матора! дакле за то си остао у моме стану, да ми отмеш злато моје! — — — и види безобразлука! — још има образа да ми пише: „драги деране“ —- (види хуље како маркира да сам деран!!) „као што видиш верен сам са лепом Јованком, а то је најбоље бар остаје у фамилији! — а понајбоље је за мене, јер сам сада најсретнији човек на свету!“ — — — Јао обешењаче један, лопове и лисицо једна, још се хвали како је сретан! — — — Но да видим докле иде са безобразлукомг — — —