Ženski svet

Бри ин 55

ЖЕНСКИ СВЕТ

(о рра 15.

описује и прикагује нам она ванредном

духовитошћу и свестраном прегледношћу ток својег постепеног унутарњег душевног развитка и сазревања. Прочитавши га, човек не може, а да се не сложи са судом о њему већ напред напоменуте гђе Рагозине, која тврди да »нема романа, нема драме који би већма забављао и освајао, него што је историја те душе. Не може се пначе, него са страсним учешћем, с трепетном напрегнутошћу следити ва тим пробуђењем и за тим расцветавањем. Читајући то, ваборављаш на све;цео ти свет ишчезава, или тачније —- цео ти се свет усредсређује у интимној душевној драми само са два лица: дететом и његовом васпитачицом. Удво. стручава занимљивост овв књиге та околпост, што њих две причају (повест тога, живота) од почетка до краја, од првих бојажљивих нада до потпуне победе која превавилази свако очекивање — причају га веома просто, бев звучних фраза и без »речи жалосница«. А тек каква богата грађа, какве драгоцене поуке леже у њему ва пепхолога, педагога, па и ва физкјолога!“ (ам опис живота свога, што нам га у поменутом свом делу даје мис Келер, носи синтетичан карактер и далеко је од сваке штудијовне критичке аналиве. Разне појаве и фазе у развитку своме она нам само описује; сукцесивно, тачно и по. дробно до ситница. Међутим коментара, објашњења на све то она нам не даје. Оставља га ваљда научницима од струке п позива, да га знањем и умењем образложе и објасне, у колико је љубопитном људском уму дато да продре у дубоком тајанственошћу прикривене тамнике људске природе.

Ја ћу бити слободан п. сл. да ваму кратком прегледу иснесем ток развитка тога необичнога живота, и да вам предочим моралан тип, којега собом испољава личност мис Келерове.

Јелена Келер рођена је у месту Тускумбијп у јужној држави североамериканског савеза Алабами године 1880. Претци су јој швајцарци и један од њих по имену Каспар Келер беше праунук првога учитеља глухонемих у Цариху, који је уједно

(бројна,

· нита,

написао и књигу о васпитању истих. Породица Келерових је богата и многоте се неки научари труде, да укрштајем равних раса, којих је потомак Јелена, објасне и растумаче генијалне особине њезине природе.

У раном детињству, након 19. месеци од рођења евога док још ни говорити није научила, услед тешке болести провела је она под негом и надзором своје матере, која беше умна женска п која је своје несретно дете многоме чему научила. Материних поука сећа се мис Келер у својем животопису овим љубави и нежности пуним речима: »Мојој је матери пошло ва руком, да ме научи многоме чему. Њеној мудрој љубави сам обвевана за све оно, што беше дебро у мојој ноћи, која не имађаше наде на зору и опису јући даље прво доба детињства свога вели она ово: „Не сећам се, када сам први пут схватила, да ја нисам, као и остали; но ја сам то знала пре доласка моје наставнице. Одавна сам приметила, да моја мати и остали који ме окружују, не из јављиваху као ја своје жеље знацима, већ да говоре грлом. По некада сам се став љала између две особе које су говориле и прстима својима додиривала сам њихове усне. Нисам знала шта значи то и срдила, сам се стога. Мицала сам и сама уснама и махала сам рукама као мах разуме се без икаква значења, и то ме је тако једило, да сам лармала и саму себе ударала до неизмоглости«. Са својом околином се објашњавала мис Келер помоћу разних примитивних знакова, које је вама ивмислила; но беда беше у томе, што су њени блиски те њезине знаке донекле и разумели, али она њихове, никако није могла да схвати. То је жедних утисака душу њезину болело те је падала у очајање. Родитељи су јој чинили све и сва, само да јој олакшају стање. Носили су је у Балтиморе неком најчувенијем окулисти, не би ли ју спасли од слепила, но ни ту се не помогавши, отидоше у Вашингтон, где их је доктор Александар Грехем — Бел упутио, да потраже учитељицу из Бостоне из Перкинсовог института за обуку глухо-немих