Ženski svet

Прва критика.*)

доцније примети, како њен синчић стоји и убезекнуто посматра. Сине, моли се Боги! Дете, на ту материнску опомену, стаде се брзо, неспретно, готово смешпо крстити, и својим гласићем поче говорити молитву: „Оче наш, иже јеси“ Мајко, је ли баба сада на небу? Јесте, сине, моли се Богу! Опет се дете поче крстити, и опет отпоче своју молитву: „Оче наш, иже јеси“... ...Звона су и даље звонила! Хоће ли доћи, баба к нама, да ли ће га Бога пустити? Хоће, хоће, сине, моли се само Богу! И поново почиње дете да се крсти, и опет отпочиње детиња молитва: „Оче наш, иже јеси“... * * * Јутрење је свршено, богомољци у своме свечаноме оделу, излазе из светога храма... Напољу ее полако удаљава мрак и помрчина, и види се некаква плавичаста светлост, која се бори да победи помрчину... Са осталима богомољцима излази и удовица са својим јединчетом. Чују се само побожни пољупци и узвици: „Христос се роди Ваистину се роди“!... А осим тога пролама јутарњу тишину момчадија, својим веселим усклицима и пуцњем из пиштоља, који се надмећу чији ће боље и јаче да „груне“. Све је весело и сви поздрављају рођење Спасиоца Човечанства! Беспрад, 1911. ход.

Мил. М. Гавриловић.

Света Јовановић.

Једне кобне ноћи Гавран Чавкић, самозвани пјесник, вратио се из друштва *) Пиеац је на жалоет лане (1911. г.) умро. Беше наетавник ерпеке гимназије у Пљевљима. Он је мухамеданац и право му је име: Иемаило Оеман-Соколовић. Признавао ее за Србина и једини је био мухамеданац из оних крајева, који ее бавио књижевношћу. Пиеао је пееме и приповетке и у другим ерпеким лиетовима, а врло му је омилио и „Женеки Свет“, те је поелао ову причу: „Прва критика“ „Мајчино ерце“, и неке пееме, које еу угледале евета 1910, године, Уредник,

увријеђен и посрамљен. Са бакарноцрвенога лица читала му се досада и зловоља: види се да га још тешке и тегобне мисли море. Од силне мржње, пакости и злобе сав се тресао и дрхтао, а жуто-мрка брада накостријешила се и најежила. Час по час устане са похабаног миндерлука и немирно горе и доље хода по соби. Затим приђе прозору и зловољно гледа на све стране по неравној и слабо освијетљеној улици, па се опет поврати и сједе за сто. У соби је тишина, ноћна, меланхолична тишина. Само стари сат на зиду што се чује како одмјерено, уједначено куца, а иза њега указа му се космато лице критичара и некако шејтански осмијехну на њ. Тамо те ђаволу и с твојом критиком! —врисну, дохвати један недјељни журнал, који је лежао на столу, превуче руком преко чекињасте косе, затим се одбочи на лактове, спусти обрве, па се свом снагом удуби у оне црне, ситне редиће, који су му боли очи, као јадовитом иглом. Ствар је у овоме, што је тога дана у том журналу изишла жучна критика на његове стихове, износећи врло много непријатних и увриједљивих за њега ствари. Због тога је још исто вече потражио критичара, те се пред цијелим скупом повела јавна ријеч о критици и његовим стиховима. Затим се прешло на специјално пјесничко образовање, при чему је ватрени критичар изразио много сажаљења, па чак и пријекора на рачун његова ниског ниво-а. Ето, ви господине Чавкићу обрати му се критичар ви пишете стихове, узносите се у својој лажној величини, примате честитања од својих пријатеља и уживате читајући своје свијетло име у каквом модном журналу, а какво образовање имате, гдје је та књижевна култура и стварни капитал духа, што би вам послужило као допуна и колорит стварању? То се за пјесника и не тражи кратко одговори Чавкић. Па како онда пишете стихове ? Навикб сам. За толико вакта како

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 4