Ženski svet

пићем, као никада досад. Он устаде као махнит, дохвати стакло с ракијом, што стајаше у шкрабици, и стаде журно пити. Крв поче дејствовати силно и нагло, образи му се запламтеше. И све му сада изгледаше некако чудновато, а опет тако пријатно. И он сада постаје други, то зна, то осјећа добро. ОсјеКа, да га је нешто савладало, као укочило, оборило, упре очи у пламичак свијеће, па само трепћу, затим стану као окамењене и он тако нешто чека, а чини му се, да у сваком тренутку нешто из њега нестаје, те не може да мисли, онда почиње опет да пије... пије... Послије неког времена сасвим га савлада „Јаворка". Он устаде и, чудећи се свему што се с њим догодило, на несигурним ногама докотура се до постеље, леже и стаде несвјесно шарати очима по таваници. У глави му читав хаос, па само ври, а пред очима му се магли, магли... И не разумије и не види ништа више. Само осјећа, како му се кревет диже у висину и спушта... Он зажмири и, као да се крије кога, навуче јорган на очи, па заспа... Као дан, а не види се баш добро. Он изашао до кафане, и таман да ступи ногом на праг, а пред њега искочи критичар. Дохвати га за мишице и повуче. Уведе га у једну пространу собу, гдје, за дугачким столом, поређани сјеђаху пјесници и приповједачи, а пред сваким стајаше по збирка његових стихова и критика. Из средине се издвоји један постарији човјек, с дугачком косом и наочарима, погледа Чавкића пријекорно и узвикну:

Зар ви тако?! Толико година обмањујете овај поштени и безазлени свијет да сте пјесник, а овамо у себи немате ништа пјесничког. Па сте још том вашом лажном титулом завели и једну дјевицу... Чавкић хтједе да отвори уста и да се оправда, али исти господин с наочарима одлучно настави: Ми смо на скупу пажљиво прегледали вашу збирку пјесама и критику, па смо донијели ријешење: да се у будуће ни у ком случају не смијете звати пјесником и одмах ошишате пјесничку косу и браду. Чавкић отворио уста, раширио зенице, па само блесасто посматра непознатог му господина. Још и то да вам изјавим: та дјевица, Лела, вјериће се са г. Славујем Косовићем, правим пјесником и књижевником. Чавкић одједном плану. Онда за мене не остаје ништа. Све сам изгубио... Отров и конопци су за жене, а ја ћу у џехенем да се давим! очајно, силно јаукну, па наже на врата. Лети, лети као да га четири Пегаза носе, а све једнако виче: У џехенем ћу да се давим!... У џехенем... И таман да скочи у џехенем, док га газдарица дрмну за рамена и он се пробуди. Диж’ се! Дошла једна ђевојка с варош-мале, да јој за черек напишеш љубавну пјесну. Пљевње, 1909.

ГЛАСНИК.

Бвечана седница „Преходнице“ дружине ученица српеке учитељске школе у Сомбору у спомен своје десетогодишњице одрзкана је у не дељу 29. апрвла (12. маја) о. г. Улаз је био бесплатан, а дсбровољни прилози уступиће се сиротим школама будимске еиархије. Откривање споменика Милици Српкињи. Пре

три године, покренула је мисао гђа Олга дра Rocmufia из Шида, наша сарадница, да се подигне споменик првој српској песникињи из прошлог века Милици СтојадиновиЛ Срикињи. Ту је мисао потпомогла, друга наша сарадница, г-ђа Зорка и покренула на то и Иришку Добротворну Задругу Српкиња, да узме

Бр. 5. ЖЕНСКИ СВЕТ

121