Ženski svet

буде! Употребите сласти овога живота! А и зашто да не? Но, Славка? Промислите се промислите се Девојка се није нашла увређена, само се чудно насмејала. Подругљиво и презриво. Боже мој, колико њих су ми тако исто говорили. Ја мислим да сваком сирочету и самохраној девојци овако говоре. А заиета, сви сте ви мушки једнаки. Не, не, опир ? о се Ваљевић страсно, не мећите ме у ред пустолова. Ја вас заиста дубоко, судбоносно љубим. Девојка се поново насмеја. Али сад већ пуним подругом. Судбоносно! преузе реч подругљиво. Како тешка фраза, како велика реч! Не верујете? запита ВаљевиК суморно. Не! одговори девојка хладно. Ваљевића обузе бес, јер га је болело девојкино понашање, из којег је извирало, да се титра њиме. Зато јој загушним гласом рече: Па видите, ја бих могао умрети за вас. Да, да. Разумете ме? Капиџија беше у тај пар баш закључавао капију. Кључ у брави шкрипну. Девојка се поплашено прене. Збогом остајте! рече журно. Сутра ћемо наставити. Ваљевић је остао необично узбуђен. Ни самог себе није разумео, тек га је само дражило девојкино понашање. И да би тако што рекао, што би девојку ма и најмање узнемирило, рећи ће са неким нагласком. Сутра? ко зна, штаносисутрашњи дан? Можда човек неће ни живети. 0! ала сте луди! рече девојка са неким омаловажајућим осмејком. Ви сте као некр незрело дете. Па остајте збогом! И отрча у стан. Ваљевић оде у трећи спрат. Онде је становао код једног старца, који беше послужитељ у музејуму. Домаћин му је

већ спавао, јер је морао сутра дан врло рано ићи у музеј. Ваљевић је опрезно, на прстима ушао у малу побочну собу и затворио за собом врата. Кад их је затворио, прође му нека глупа мисао кроз главу и рече: Ето, затворио сам за собом врата живота. А зашто тако лудо мислим? Па се чисто трже. Требао бих сам себе да се стидим. Живот, живот А што пребацујем већ толико самом себи? И онда седе на неку столицу, која је кадгод могла бити лепа, фина, господска ствар, док није у старударницу доспела. Стари музејски послужитељ сигурно је са Телекијеве пијаце набавио цео собни намештај. Боже, ваљада више и не живи први газда ове столице! Ваљевић силом хтеде мисли своје да сврати на друго што, али му девојка опет паде на памет. Нечувено, колико је само досадно то Славкино понашање! Кад јој је рекао: ко зна, хоћемо ли сутра још живети, како га је омаловажавајући и заједљиво исмејала. А каква би казна била за њу, кад би он сутра заиста мртав био, Када би жут као восак крвавим грудима лежао овде на дивану, а на уснама му се указао тајанствен и неиспитан осмејак. Како би се бацила на њега, како би плакала. Можда би загњурила главу у диван и овако јецала: Ох ја луда, ох ја јадница. Што му нисам веровала веровала И заслужила би овакову лекцију. Ваљевић по том устаде са столице и онако доброћудно шеташе горе-доле по соби, осећаше се веома задовољан. У том ходу и нехотице опази у огледалу лице своје. Стаде и скоро укочено гледаше огледало и посматрао себе, као кад би каквог странца гледао, и одједном гоњен неком чудном силом, раскопча прслук и кошуљу. Овде бих требао пући, кад бих хтео казнити Славку. Спопаде га тролетна грозница. Убићу се! и то је сада већ сигурно. Бр. 7. и 8. ЖЕНСКИ СВЕТ

179