Ženski svet

липовића и народно: весеље, на гсоме је брујало весеље. Сви знаци ове прославе одавали су

живу слику иацпоналне свести, која ће још дуго таласати дутпе п срца ирпређивача и гостију.

Ни глас злослутне сове ...

Ни глас злослутне сове Што зле духове зове, Што поврх тих врлети, Кроз поноћ нему лети, НЈто хукће кроз то грање Вечито страшним јеком И не слутећи сама, Доноси беду неком. Ни узвик тог болника Тамно бледога лика Крај кога мајка сама Купа се у сузама Молећи са висина Помоћ од Божјег сина За свог јединца млада Што тако рано страда. Бољевац , 1912. год.

Ни страшна рика грома Са небескога трона Што сваког сад пресеца Од земље до небеса Што сећа свако Бога Враћајућ' од зла тога Што свима јавља Свемоћ И људску силну немоћ. Ништа још равно није Патњи што срце свије И усред ведрих дана Наноси толТо рана И усред тихе ноћи Не носи још помоћи А с’ нечувеним јадом Живот испија крадом.

Даница С Кочића.

Женско питање.

(Продужење.)

Ислан д.

Ко би мислио да и становници залеђеног суморног Исланда имају тако јасне погледе на социјални живот да разумеју и важност женског питања, какву му даје модерно доба. И како одлично разумеју они то! Чудно је ово па и није. Та Исланђани су увек поштовали жену. Највећа драгоценост њихове књижевности, ево, носи наслов ~Edcn a што значи: прамајка. Еда је збирка прастарих прича и песама са севера; дели се на стару и нову Еду, извор је митологије северних народа а препуна је доказа о поштовању жене прастарог доба. Еда тврди да су жене биле прве, које су умеле тумачити тајанствене знаке руна, а да је жена „Убlа“ била владарка једног ве-

Пи ше Зорка Јанкови ћ.

ликог народа. Ту има говора о „жени с југа, која је летила на север“. Та лабуд жена научила је северне народе пловити морем. И даље одаје митологија и историја признање и поњгговање жени и ми видимо како се оно протезало кроз сва доба и прешло чисто, очувано у данашње дане. На Исланду је поштовање жене етворила природа и она га одржава. Она је створила жену једнако важним чланом породице и државе, као и муж што је. Живот Исланђана је врло тежак. Земља им је пуста, на висовима вечито залеђена; море је ту немилосно, али их ипак храни. И земља даје шта може. Поље рада ту је овако подељено: муж ради на мору, жена на земљи. Исланђани су морнари и рибари;

220

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 10