Ženski svet

Бр. 6.

чају, освежени иза удисања оног већ истрошеног ваздуха у школи. Поглед са њих отрже ми глас деда-Милошев:

— Помоз Бог, господине!

— Бог помогао, деда Милошу !

— Како је господине 2 — приђе ми, пруживши ми руку.

— Хвала Богу! Како ви>

— Ето на ово лепо време измигољио се и ја старац... Изашао сам, да се мало прођем по овом лепом божјем дану ..

— Право имате!... Да вам правим друштво |... и пођем с њиме.

— Како ђаци господине! Ко кога слуша» Они вас, или ви њих> питао ме је у шали деда-Милош.

— Врло умесно питање, које ми је додуше из шале постављено, али је у њему у истини и збиље. Готово да је данас настало време, да учитељ слуша ђака.

— Зар тако господине 2

—- Тако богме... Недавно рекох сину Пере Савичића, да изађе напоље из скамије, а он ми се одлучно противио. Потужио сам се и оцу његовом.

„Го нисте видели господине, како је пргав... Не боји се тај ни матере и у очи јој лети, кад га бије!,. А, показаћу ја већ лоли једном! — одвратио ми је уживајући, што имаде тако одважног сина.

Деда-Милош је само вртио главом. Ја сам наставио даље:

— Пре неколико дана десио ми се опет један немио случај. Малога Владимира кажњавао сам због лењости. Лењост је мати свакога зла. Лењост ствара од људи просјаке.

— Тако је... — одобравао ми је деда- Милош и чекао, да му довршим своје невоље.

— Поручивао сам кући и оцу његовом, али као да је мало вајде било, но ја се нисам дао збунити, него сам терао даље и напослетку успео сам, да је једнога дана све задаће изврсно знао. Много сам се томе обрадовао, па сам одјурио и његовом оцу, да и њега сиротана обрадујем, јер је већ · непре-

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 128.

стано слушао само неповољне гласове о своме сину, па сам се радовао, што ћу га моћи једном и лепим гласом да послужим. Како ме је дочекао Нећете веровати! — „Моје дете увек научи, само сте ви на њега натерали страх ... Ја њега испитам сваку задаћу и сваку предамном зна и ви према њему неправедно поступате, сигурно зато, што није господско дете...

— То ми је пред дететом, од речи до речи, изговорио. Нисам знао шта да мислим — шта да му одговорим. Отишао сам очајан од њега. Питао сам се у себи: Зар ми је то хвала, што се толико заузимам за његово дете 2 Имао сам немирну ноћ. Целе ми се ноћиврзао по памети мали Владимир. Сањао сам га, како је клекао пред мене, склопио руке и молио ме је нешто, али не знам само шта. Када сам се пробудио, протумачио сам то себи, као да ме је молио, да опростим његовом неразборитом оцу, јер не зна шта чини. Од то доба гледам то дете, као да нема оца, као да нема родитеља и, чинио као оно птица грабљивица, која немилостиво граби плен за себе, настојавајући да га што више придобијем за себе и да га бацим под уплив школе,

који ће му у животу, касније, племенито послужити. — Ја вама само то кажем, госпо-

да се ту треба држати онога фиргаза. . —

дине, старог „воспитанија“, РЕЕ деда-Милош. Али, ипак нису деца крива, криви су родитељи, — продужио сам даље. Отац малога Владимира омаловажио ме је пред дететом. Он је себе начинио бољим учитељем од мене, Његовом детету улио сам страх, а онај први противи се мојој одредби. Како се то слаже Кад би то тако било као што вели Владимиров отац, да сам у дете натерао страх, онда он не би знао ни онда, када сам ишао, да га похвалим оцу. А кад је реч о господској деци, морам да споменем, да господа, више пазе на своју децу, те учитељ нема ни повода да их кажњава, па то