Ženski svet
Слр. 194.
ЖЕНСКИ СВЕТ
Бр. 6.
неразумни родитељи криво тумаче. Имате право деда-Милошу, треба ту фиргаз, али за родитеље, који своју децу васпитавају, да буду пуста и обесна. На то деда-Милош:
— Наш се свет тужи, да се тешко живи, а није тако, јер да је тако, не би васпитавао децу своју, да су пуста и обесна. Ја знам то по мојој птици... Имам једну птицу... Кад је сита, бесни по кавезу и не да човеку ни близу да јој приђе, а када је гладна, крилима га глади, скаче му на рамена и из руке му пипка храну, тако је питома... Такав је ето и наш свет. Ако је у добру, неће да помишља, да се то може и на зло искренути, него се размеће на све стране и учи млађе, да се не покоравају старијима.
Деда-Милош је био човек од искуства и његово мишљење о данашњем свету, много ме је забавило.
Имам код мене у комшилуку, — наставио је деда Милош, — дућанџију, Станимировића., Има троје деце, али да Вас Бог сачува! Имаћете их скоро и за ђаке, већ су велики... То је пусто и раскалашно, да човеку не дају улицом мирно проћи... Зато имате право кад кажете, да наши родитељи васпитавају децу своју, тако, као да хоће да су им пуста и обесна. Родитељи те деце за сваку су осуду! Дзца су им девета брига. Он је вечито у кафани, карта се и пије, а она у дућану, нашминкана, седи на каси и благује само за своје „благоутробије“. То се развлачи, као да пада с неба. Ту се свако пре подне доноси из кафане пиво и закуска, а после подне вино, не са содом, него са најскупљом минералном водом. Кад се шегрт шаље по чашу вина, нарочито му се наглашује: „Не"мој да ми донесеш вино са содом, него са рохичком водом!“
Упамтио сам ово, што ми је деда Милош причао. Растао сам се с њиме у лепоме разговору. На растанку ме је утешио, да је овај живот сладак, који се за младости и горчином помеша. С том
утехом чекао сам, да ми буду ђаци и деца дућанџије Станимировића. 2»
Стара је истина, да самовољан и. поштен рад доноси човеку сретан опстанак. Та истина вреди за сваки рад, ма које врсте био, само ако се на часној основи креће. Човек се не смеу добру понети, он мора рачунати и на то, да га у животу може и зло да снађе.
Често се тера из крајности у крајност. Видиш га, док има, дотле је. бесан и нико му није раван, а кад то. добро изгуби, не уме да се измири с новим стањем, премишља и мудрује; али данас никоме не падају печене шеве с неба. Такав обично пада све ниже и ниже, напослетку баца стид под ноге, но не
лаћа се да лупа камен, — то му је срамота, — него се одупире о просјачки штап, — то му је часније.
У том правцу васпитавају се и деца, па је ли онда чудо, ако су пуста и обесна. Кад је било прво уписивање у школу, требао ми је доћи за ђака најстарији син дућанџије Станимировића, али није дошао. Станимировић се у то доба налазио у затвору. Дућан су му веровници затворили, а жена и деца отишли су некуда у свет, да тобоже сперу са себе срамоту. За њима је отишао ион иза издржаног затвора.
После неколико година једног лепог пролетњег дана, када сам с ђацима у дворишту пролетње чари уживао, ступи пред мене нека жена водећи са собом четворо деце, с намером, да двоје мушких упише у школу.
То је била жена дућанџије Станимировића. Изгледала је јадно и жалосно и тај свој јад хтела је још јаче да испољи, што је са собом довела све четворо деце, која су била шкрофулозна, бледа, без крви и живота. По свему се видело, да су то деца родитеља, чији је живот био буран и неумерен. Потужила ми се, да је остављена без ичега. Муж је сасвим напустио, отишао је незнано у свет, те се ништа о њему не зна. Молила ме је, да се постарам,
(
ћ