Ženski svet

Стр. 182.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 7. и 8.

они ван својих домова, и сад дођоше на 10—12 дана кући на допуст и сад се већ враћају натраг на дужност и то враћају се весели и са песмама, нема на њиховом лицу знака туге и огорчења што наново остављају дом свој и своје миле на дому. Иду они радо натраг, да до краја одуже своју дужност домовини својој. Ови су тако исто весели као и они које видох при повратку за Београд, а који су из својих команда полазили кући на допуст. Долазили су многи из Скопља, Битоља, Једрена, Скадра. Причају оне грозоте које су претурили сретно преко главе, певају многе нове песме, јер многи Србин војник пропевао је по једну песму одушевљен својим победама. Они са Једгена певају (Арија вију ветри...):

Ноћца црна а снег веје, Хладан ветар дува,

Српски војник под Једрена Мртву стражу чува.

Па премишља о свом дому, Своме завичају.

Те мисли та сада ломе Мира му не дају.

Блудте мисли, нос'те поздрав У далеке краје

Оцу, мајци, брату, сестри Кажте наше ваје.

Рец:те свима: српски војник, Вршећ дужност своју

За Бугаре под Једреном

Он пада у боју.

Ал се нада крвљу својом Битољ откупљује

И остале српске краје (рпски где се чује.

Таман они отпеваше песму, а ми сви под утиском те песме размишљамо какве су силне муке и патње мучили, помажући своје савезнике, а влак стаде и у то одељење ступа један војник са увезаном главом, иако беху сва места заузета, сви поскакаше да уступе места овом ратнику, одмах позатвараше прозоре иако топло беше, али да болеснику промаја не смета. Помислих да ће овај сиромах сад морати прилећи, али он не хтеде, остаде седећи и поче нам на наше питање: Где је рањен2 причати, да он није рањен, „ко-

мо среће да сам рањен, али нисам. Пропадох у оним земуницама под једреном. Једно јутро се пробудих, а моја глава сва отечена; одмах ме послаше у болницу, где ме оперисаше и све ми зубе из доње вилице повадише, иначе бих морао умрети, а сад идем у београдску болницу да наставим лечење.“ — Ућутасмо сви, а он опет настави. „Многи смоу тим земуницама пропали, теже нам беше оно чамовање за време примирја него ратовање, па не бих нам ништа тешко било, само да нам браћа Бугари признају наше заслуге, али ако они не ће, Бог и наша мајка Србија хоће.“

То беху речи простог војника, који се болан враћао са бојног поља. Он не очајава. он не ропта, он је измирен са тим, да је све оно учинио, што је дужан био своме краљу и домовини. Па таки су сви, сви ти српски хероји, којима се само дивити морамо и силно их поштовати.

Они здрави почеше поново певати разне севдалинке које потичу и опет из боја:

Ноћу борба, дању празна чорба, Тешко оном, ком је празна торба. Марице, Бистрице, Струмице, Ситнице Вардар водо ладна,

Девојчице млада.

Киша пада, ветар дува, А мој драги стражу чува, Марице, Бистрице и т. д.

Сви војници на граници, А мој драги у болници Марице, Бистрице и т. д.

Српски војник не очајава ако комора са храном није стигла на време, он сам себи зготови шта може и то поред песме, а Српкиња вереница не кука за својим драгим вереником, већ му песме пева.

И тако у песми и причању приближавао се и наш влак Београду. Уз пут приметих многе необрађене њиве, стоје још онако од јесенас; кукурузовина непосечена, а они ми рекоше: „Ето, видите, не ћемо сви имати жетве ове године, имаће је само они, ко је имао