Život Dra Jovana Subotića 1

У Сегедину еам, као што ракох. врло угодно две године ироживео. Но ту самп једну сласт и страст своју сахранио. Пшао сам врло радо у лов, и то најраднје на мале, ситне птишгце. То ми се чпнило нека особита вештпна. Алп већ се стало дпзати у мојој глави питаље: каква је то сласт тако нежним створењима одузимати живот ? Једаред одем у лов и убијем једну шевпцу, која ■се на путу по прашини лепршала. Тпм је било задовољено вештачкој сујети. Али на невољу пмала је та шевица друга, који је не далеко од ње такођер у прашини уживао, а ја га нисам 'згодио. Тај уцвељени друг дигне се у зрак, причме 13 ) лелекати, и око друга облетати, па се иајпосде спусти к предрагом свом мртвацу у прашину, не питајући, да ли није та пушка отровница ту јоште, да и њега убије. Можда је та верна глава то и желела. Мени га буде жао. Да га туге опростпм напуним пушку, и опалим на њега. Но ова гуја промаши цел, и он у страху дигне се у зрак, алп се одмах врати, и код свога милог мртваца стане. Ја опалим и други пут на њега, но немила рука п опет задрхће те га пушка и опет промашп. Он прие у зрак, и зачне наново лелекати. И трећа пушка не погоди га. Његова запевка не престане, а мога барута нестане. Од тешке жалости, коју је у мени тужно нарицање те верне мале птичице будило, отргием се од тога тужнога призора и утечем у пуном смислу речи.

13 ) и овако неки говоре место „причне“, почне, или мало ниже: зачне.

131

Сегедин