Život Dra Jovana Subotića 1

Повелпка црква добрпначка била је пуна народа. мушких, жена п деце, јер се опраштала са љпма „попадија Сара“, сека, прпја, тетка, мајка Један син, свештеник, појао је дивне укопне стпхпре за налоњом ниже ногу, а другп спн. твој отац, опростпо се, са великом воштанпцом у руци, чело главе покојнице, тужнпм говором у име оца, брата п своје, п у име целога скупљенога народа, од једпнствене супруге. беспрпмерне матере п најпрпмернпје Добрпнчанке. Грозне сузе. . . удаве глас беседе; говорнпк се сиђе онемео са амвона, а глас п опште јецање следоваше као опросна песма прпјатеља п друга. „Вјечнаја памјат“, отпојп се, рекао бп, још тужнпје него иначе; у чпсто рухо обученп момцп дпгну сандук. „Свјати Боже“ заорп се улнцом, п . . . . за којп час легла је „попадпја Сара“, једна од најплеменптпјпх жена, у хладну зем.љу, на вечио отпочпвање. Твој је отац дрхћућом руком бацпо груду зем.ље на сандук у земљу спуштенп... Он је тужпо ... алп је уз тугу рудила зора новога жпвота; то је бпла епоха, у којој је тврдо држао, да се човек у другом евету рађа, кад у овом умре, да ће нас дочекатп онп којп прпје умреше, кад мп будемо умпрадп . . . у којој је певао песму: Кад смрт земно путо скине Са злаћешЈх наших крила, Што је била стара бака, То поетаје бела вила. Као што младп орлић леће Са литиде на литпцу, Тако нов се човек дпже Са звездице на звездицу. Од једиога сунца хитп Да сјајније друго впди, Не мож’ чуду да с’ начуди Hu дивоти да с’ надивн.

36

Попадија Сара