Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

а

нас водиш ноћас по оваком тешком кијамету-зими и ме-

ћави — коме ли је сад ово о главу>“ Кара-Ђорђе: „Које куде, не бојте се ништа: | Да урадим што спомена радп; Та ево ја с вама идем скупа!.. Ал вас тко ће кад сјетит се слада ког но ће свију седам краља, | бих, И сам царе негда нешто знати.. Бојазљив :х, п не вредних Пак не марим, нит за живот | собом 2.. мислим; Та домаћи презрет ће вас ваши! Умрети је кад год бпло стоји, Јер како би штогод више моВећ ја сматрам своју дужност гли, само, |__А од' сваког шта га е' изисДокле живим, и док сам при | кује =: )

снази,

Кара-Ђорђе кад им тако изговори, они се застиде и одговоре: „Та ми хоћемо сви, куд ти ту и ми, ми видимо да тебе сам Бог води, само текем упита смо, а ши кад год захтеш, ми смо с тобом и у гору и у воду! И одатле крену се даље све идући у стопце за КараЂорђем, који је пред њима ишао, снег пртио и пут им за лакше идење правио, док нек дођу до једног потока и неке урвине, за коју је он и умислио, да ту срна има. Ту се заустави, чак после поноћи, а скоро пред саму зору, момке по заседама понамешта, и каже им, да гледе, ако би какова Срна, Јелен или Кошута појавила се, да убију, аи он сам оде и заседне за једну кладу. Није много прошло, ал пуче пушка Кара-Ђорђева, и Срндаћ се на потоку претури; и Кара-Борђе рече: „Ето, које куде моја је срећа!“ Одма осеку ножевима једну мотку, вежу срндаћу ноге, кроз исте мотку протуре, и између себе мењајући се рано у Крагујевац стигну, и Спахији га однесу. Кад то Спахија види зачуди се, и врло му мило буде, и поносећи се, рекне својим гостима Турцима: „Видите ли какови ја људи имам; синоћ сам део абер Ђорђу, да убије једну срну, и ево где је ноћас срндаћа убио, и гди га донесе !“ Турци: „Валах! Билах! јест вредан твој Ђорђе, нема му равна ни Турчина, а камо ли Каурина! По том Спахија да им те ручају, добро напију се, свима поклони

#) Чубре Чојковића Србијанка час. П од стр. 26—81.