Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

о о ИН ме аи ћеј | с И ЕН - у мена РА а .

ј Хау

+ 802 ~ =>

старијим био је непогодан и непослушан; и доказао је непослушност своју спрема старијим, издајством Орба на Каменици: а иначе добар јунак. |

Добрњац је имао два сина, која су оба умрла у Петрограду у кадетском корпусу, и ћер Љубинку, која је после њега жива остала, а и данас живи у Београду, и она је удата била још за живота његовог у Бесарабији за Кузмана, сина Војводе Луке Лазаревића.

Петар Добрњац, кад је из Србије 1811. год. протерат, имао је и једног млађег брата Стевана, који је у Србији заостао и који је се трговином занимао. Године 1815, кад Срби устану наново противу Турака, и Стеван Добрњац подигне нарог среза Млавског и био је у боју при освејењу Пожаревца. |

Кад Марашли-Али-Паша учини у Ћуприји те године са Србима | мир, Стеван Добрњац постане доцније Кнезом среза Млавског. Но 24. Марта 1821. год. са Марком Абдулом дигне буну противу Кнеза Милоша због насиља његовог. Но како Милош ту буну угуши, Стеван побегне у Лесковац, гди га Паша Милошу преда. Милош га баци у окове, а после неког времена и њега и Абдулу пусти те оду својим

ког је готово сав Добрњчев животопис за своју књигу извадио од стр. 75—77 како на овој последњој страни у последњој врсти није могао видити и прочитати, да и Вук тврди и каже: „Петар је умро у Јашу 1828. године“ Тако упућујемо Г. Милићевића да он то прочита, па нека он сам, а не други процени да ли је погрешно његово казивање, или старог заслуженог незлобивог Војводе Јеврема Ненадовића, а и Вука Караџића. — Нијели то грех“ Што га прост народ верује да га има! Ако Г. Милићевић не:

После неможемо да неупитамо, Г. Милићевића да ли спада у биографију људи да се увршћава косе с ким свађа, и ко кога боље нагрди да му се јунаштву приписује и хвала одаје: Као Добрњцу, који није био у боју на Камеиици јунак — него у Јашу у грдњи; Држим да то непрактикују Европски научени, а ни прости наши људи, грдњу нехвале и погрде презиру. —

И напоследку желили би знати ва драстичну пресуду, о којој Г. Милићевић на горереченој стр. 1042 надну под 2.) напомиње. Да није та пресуда на жалост 3 драстичнија од оне која је 1825 год. извршена над учитељем Мијаилом Бери- | сављевићем, Радосавкићем и другима, гди им је у Крагујевцу Циганин Нале усијаним Кљештима живим месо од, тела кидао, и језике им и руке по више дланова по заповести Кнеза Милоша пред, њим у Конаку по одсецо%! И дал и она није поникла | из уста помрли људи; као на пример покојног Буљукбаше Петра Јокића,. Јер Г. Е Милићевић у свему и за свашто тврди, да су му причали помрли, а не живи људи! — Јесте велика досетљивост! Оће с тим да каже, ко му не верује, нека иде у гроб па нека ји пита, јер мртва уста неговоре! А ми кажемо: ко верово таковим | у обште Милићевићевим мртви људи, причама, опанке му подеро! — К, Н. Н.