Zlatiborski pravnički dani

Златибор 2011 Социјална права и европске интеграције

нице назначена и Европска социјална повеља из 1961. (ревидирана 1996. године) Савета Европе. Међутим, с обзиром на намену и сврху овог рада, актима Савета Европе (некумунитарно право социјалне сигурности) овде се нећемо бавити.

У разматрањима о социјалним правима унутар ЕУ, а под тим правима подразумевају се права грађана, не само из подручја социјалне сигурности, укључујући ту и социјалну помоћ, него и права из области рада и запошљавања, породици и становања, што је далеко шире него у законодавној и политичкој пракси Србије. Због тога су ова разматрања ограничена на област социјалне сигурности, у законодавству и пракси републике Србије, а унутар тога – на систем пензијског осигурања. С друге стране, европски социјални модел не значи строго дизајнирани систем, с јединственим елементима обавезним за државе чланице Европске уније. Због тога, подручје социјалне сигурности, па тако и пензијског осигурања, у Европској унији спада у подручје примарне одговорности држава чланица, а релативно слабом заједничком регулативом на нивоу ЕУ-а и значајним разликама између појединих држава у овоме подручју.

У пензијском осигурању, европски социјални модел има више облика (режима) који су својствени одређеним земљама или скупинама земаља. Различити модели пензијских система ослањају се на различите традиције индустријских и одговарају различитим европским економским моделима. Ово се, пре свега, односи на обим пружања социјалне сигурности, ниво декомодификације, начина финансирања, структурну расподелу потреба за соцђалном сигурношћу у смислу различитих неодложних потреба и њихове институционализације. Најутицајнију типологију социјалних држава развио је Г. Еспинф-Андерсен, који разликује социјалдемократски или скандинавски, либерални или англосаксонски и корпоративно-конзервативни или континентално-евроски модел.“ Први представља нордијски (Данска, Финска и Шведска плус Холандија која је хибрид скандинавског и континенталног модела с тенденцијом приближавања северу), кога карактерише највиши ниво издатака за социјалну заштиту и универзална социјална права која почивају на начелу држављанства. Други модел укључује англосаксонске земље (Ирска и Уједињено Краљевство), који је ближи бевериџевској традицији и садржи релативно велико учешће система социјалне помоћи "последњег уточишта". Новчани трансфери овде су првенствено усмерени на радно активно становништво. Мере активизације играју битну улогу, као и системи који условљавају приступ социјалним накнадама запосленошћу примаоца.

* G. Esping/ Andersen: The Three Worlds of Welfare Capitalism,Polity Press, Cambrigde, 1990. Од истог писца види и: Након "златног доба" будућност социјалне државе у новом социјалном поретку, Ревија за социјалну политику, бр. 1/1996, стр. 51-61).

183