Zora

28

3 О Р А

Од лодернијех умјетника, којп на књижевном нољу (да н не помнњем остале умјетности) до таког ступња углађености донријеше, или му се примакоше, могао бих навестн неколике, алн ћу се ограничнтн на Гета у Њемачкој, Виктора Ига у Француској, 8тапђигпа у Енглеској, Кардучија у Италији. Утидај њихова укуса на књижевни покрет односнијех народа био је, и ако у различној мјерн и у различнијем нриликама, тако силан. да су за собом новели најбољи дно ннтелнгенднје и основалн праве литерарне школе.

Него нн ти првади у најбдагороднијој струци лијепих вјештина, у пјесништву, нијесу у пнтањима укуса увпјек сагласни. Нремда у суштинн једнацп. њихови се погледи у многијем детаљима опет разнлазе. И овдје нрелазимо на задњу и најширу страну ове расправице, у којој ћемо да се осврнемо на различност укуса н код нризнатијех естетичара, те да нотражнмо има лн које правнло, но коме да се владамо у разбнрању здрава од искварена укуса.

— СВРШИЋЕ СЕ. —

0 предрасудама од проФ. Милоша Н. Пејиновића,

Нме „нредрасуда" даје се свима оннм мислима, које се уевоје, пре но што разум о њима расуди, пре но што их моћ расуђивања потврди; даље даје се свима оним побудама, које нас нрипремају за веровање, и не испитујући суштину самнх ствари. Те мисли могу бити или оирабдане или несмишљене ; оне могу потпомагатн, ићи на руку наншм добрнм наклоностима, смеровима или нам, тако рећи, спутавати мозак; те тако, мп не треба да их одбацујемо с нрезрењем; ну, не треба нн да нм се подајемо с поверењем. Суђење треба да је вазда независно од и редрасуде; оно не треба ни да је непопустљиво нрема њој, ннти да је поставља на место размишљања, већ ваља да је само оцени онакву каква је. Мњење једно ннкако не може бити довољно оцењено, објашњено, ако све предрасуде, што су около тога мњења сабране, не буду нотанко претресене, ако им се узроци не испитају и ако се не оцене онако, као што је право. Свака од нашнх нодобности садржи у себи предрасуда; на тај начин, она нростире своју власт и на блнску нодобност, те тако злоупотребљава место разума.

Памћење противставља оно, што у себи садржи ономе, што постојн, и у колико буде нмало над нама власти, у толико више даје преваге успоменама нада разматрањем. Моћ уображења је налик на то; она исто тако ширн своју власт на рачун разума. н што год јој је пад нама већа власт тим већма нас вуче у некн свет, пун чудеса, па замењује тиме оне идеје. до којих смо дошли кроза чула. Љубав прена ономе, што је чудесно, доиста јесте други онај општи и стални извор наших нредрасуда, јер произлазн из оне друге наше подобности, што се, у већем нли мањем степену налази у свима људма. Наша суђења, расуђивања, дело су разума, и то једннствено разума; али, разум није јединствена моћ наших нодобности; а нарочито и поуздано, он није она нодобност, која нам даје највише уживања, која нам улева највише милине. Уображење се развија нре, него ли разум; но самој својој прпроди, оно годи већма народу, лакше се саопштава, од стране појединаца маси света, маси народној. Оно уображење, које ствара творилачко уображење, разумз се, да је ретко; ну, посматралачко уображење, оно које без по муке постаје од слика, које