Zora

3

ЦАР ГОРАН.

Живео је некада цар Горан, а био је срца страшног и снаге безмерне. Стасои је био за три боја човјечја и његово је било све, чему је пришао и шта је зажелео. Само је још хтео вечно да живи. Једнога дана нађе он једиу стару врачару, па јој рече: — Бабо, све имам што хоћу и све могу што зажелпм. Ја дижем стене и правим градове, земљу орем ноктима, а род збирам прстима. Кад сунце пође с истока и док стигне до запада, светлп ми само, да чиним све што хоћу. Нп неба се не бојшг, јер ме нп гром не бије. Алп има неко јачи и од мене и пред кпме сам исто тако мали, као најмањи мрав. И то ми већ шиље гласнике своје, да ме подсети на ништавост тела мога и на слабост срца мога. Видео сам једном у сну суво лрво лика и величине моје, где га гризе мали црв и дрво се на моје очп расточи. Онда ветар дуну и разнесе онај прах по горп и по води, а ја осетих страх у души и дрхтао сам. Па ме чуј, бабо! Ако сп јака у своме послу и ако знаш речи тајне и траве чудотворне, дај ми и учини да вечито живим, п да се смрти не 6ојим . Ако учиниш, украсићу ти главу круном бисерном п донећу ти златан жезал, што га само виле носе. Ако можеш, а не ћеш, спустићу на тебе еамо овај мали прст мој п више не ће бити трага од тебе, да се зна, да си на свету била. Она га баба врачара погледа својим малим и зеленим очима, као да му хтеде рећп: „мали сп ти, царе Горане!", али му рече овако; — Могу, али ме прво чуј! Цар је онда посади до себе, а баба поче овако: — Био је некада исто тако један сплан цар, као сада ти, светли царе Горане!

И његова је снага бпла неизмерна н његова је во:на била једпна, па тако исто, као сад ово ти, и он рече једном једној врачари, да му да вечан живот и она му га даде. И он је живео по томе дуг низ година, па се на његове очп рађало све ново и ново, умирало све старо, а он је прве дочекивао и друге испраћао. Али време испп његову снагу и спусти сав терет на његово тело, па од страшног цара, не остаде ништа више, до гомиле трошних костију, што их још међу собом слабо држп конац жпвота. А сврх тога танка п жута кожа, која крије подземну ништавост нашу. А живео је мучно и тегобно и патио се, некада силни цар, да само одржи душу своју, да му не би сама собом досадила. Најпосле уморен животом он замоли Бога да га прими, али га Бог не примп. Тајна о којој је он живео, била је јача, но његови греховп. Тада му Бог посла веснпка, којп му у сну рече: „бићеш ослобођен п примљен, само прво учинп нешто, што ће бпти добротом теже, од твога најтежега греха!" И он је чинпо по том све добро пза доброга, али опет оста још дуго п дуго жпв, јер мора да је његов грех био велики. Поеле је питао и грешне и ираведне, да кажу у чему је највеће добро дело, али му нико не каза, јер нико није ни знао. Тако би све, док једнога дана не виде једног просјака нага гола, где дрхће под пролетњим сунцем п где травом брише своје рањаве ноге. Седео је у сред трња п жаре, а био је немоћан да се сам помогне и покрене. Ту је само плакао без суза и молио смрт, да му дође. Онда му цар приђе, скиде са себе одећу своју п заогрну га њом, после му испра ране на ногама и својпм га рукама пзнесе на исто место, а сам седе на место његово, узе његов штан и пожеле судбину просјакову.