Zora

154

3 О Р А

осећам као дете — еаио да још могу ићи, то ме још узнемирз : је, Али нека. буде воља божја! Ипак волем живети. Живот! Умете ли жнвот денити ? Да д сте били кад у опасности живота ? „Да боме да сам био" „А не верујем? Кад то таким тоном кажете, нисте билн у опасности живота. Слушајте! Године 1866. учинио је „атентат" племић Ди-_ митрије Каракозов, на Государа Александра II. „Атентат је потказао „мужик" Комисарев. Караказов је био ухваћен, а с њнм и 35 другова. Караказова су обесили, а остали су добилп милост те их одвезли у Сибирију. На вешала је био осуђен још и неки Ишутин. Ја сам као духовни пастир био одређен да га пратим, на „поправиште", хтедох рећи: губилиште. Пришануло нам се, да ће Ишутин бити помилован^ али дан одређени за губилиште је приспео и час куцнуо. а милости нема — шта да се ради ? Морали смо га метути у кола и возити губилишту. — Пријатељи његови знацииа давали су му наде, да се узда у милост! Возећи се у коли био је миран и одважан, али кад је опазио вешала, згрозио се и сав пребледио. Кола стала. Командант се осврће не иде ли царски курир, чека, устеже се. Нико не иде, бадава чекају. — Оеуђеник иступио из кола, упутио се губилишту, али тако да је за сваки корак требао минут. Ннко га не опомиње нити га убрзава, сви чекају. надају се да ће још мидост стићи. Али милост не долазн. Ја стојим под вешалима, говорим с около стојећнм и читам молитве, већ и оне, које би требао да читам после извршеног чина. Али хоћу да продужим време. Милост не стиже. Напослетку морам рећи : „амин". Ос)'ђеник стојп блед, укочен ко какав кип. Џелат узео у руке капуцу иа се игра с њоме. Командант се упутио главнпм путем, да види не иде ли ипак царски курир. Врати се преварен у надн. Диже рамена брише нос, најносле да знак џелату, да врши своју дужност. Џелат свеже на леђа осуђенику руке, баци му за то удешену каиуцу преко главе, све чине штоје потребно, устежу се, чекају на милост! Бадава. — Сад осуђеника подигну на одрећено место. Џелат стоји

за њим, али око његово не гледа на осуђеника, већ лута по околини. Бадава. — Сад баци поглед на његов врат кроз капуцу. Још само један једнни тренут — а на једанпут се одзове: „Милост. царска милост! Царски курир лети у највећем трку и маше белом марамом!" Сви смо оданули. Ишутин се узнемирио хоће сам да скине капуцу с главе, ал не може — руке су му свезане. Џелат и његови момцп тако су узбуђени, да не могу доста брзо да га ослободе. То све видим. као да се данас одиграло преда мном. И то лице видим; сваки израз тога лица памтим. Дугим смртншг страхом измучено, узверено, смеје се од радости, али без гласа; глас му од смртног страха занемио," Старац се од причања уморио, ућутао и спустио главу. На ходнику се чули одмерени кораци, за тим у собу ступи леи млад човек, млађи син Димптрија Родионовпћа Николај, свршенн мерник. Кад смо се уиознали, дићи ће старац главу па ће рећи: „Николај Дмитријевићу, зашто се не жениш?" „Неће ми се, баћушка." „Глупи!" „А што се ви не ожените, баћушка?" „Зар ти ниси законнто дете?" „Али матушка наи је умрлајош пре 20 год , на се баћушка могао већ десет пута оженити'" „Е. видиш га. мудре главе, на ништа не остане одговор дужан. Ко да не зна, да се православнн свештеник не сме по други пут оженити. А још више се љутим на Николаја Дмитријевића, што има само руске назоре, а славенске нема." Ннколај Дмитријевић ночео ми разјашњавати своје назоре ; а старац маше руком у знак, да не одобрава. После маде ночивке поче опет старац и то декламаторским тоном. „Словенима треба давати таку науку, какву је давао св. Јан својим ученицима. рекавши: Синови моји љубите се узајамно ! Бадава је ученост и политика, догод међу њима не завлада опћа братска љубав. Не вреди гово-