Zora

пуна најлепших женских врлина, те, дакле достојна Јанка. За то сам цело вече удешавао, да што чешће буду једно другом олизу. Кад оп им осећаји претрпали теме за разговор. ја сам их изводио из ћутања и замећао нове згодне разговоре. За мало па се шапат крену од уста до уста п већ сва пуолика говораше о том, како се доктор највише са Цветом забавља. — Штета, — нпје се устручавала рећи гђа Тереза Стојковића баш лицем самом оцу и матери Цветиној за време одмора — што је наш доктор незаконито дете, те не може узети вашу Ј 1,вету, а били би леп пар људи. „Јер не може" мало је згодним угибањем гласа нагласила, као да им добро забележи у ушима, да од тог брака не може ништа биги. Добри, блажени свете! Рачун тн је и полазна п крајна тачка. Баш гђа Тереза је бпла она, која је доктора највпше хвалила и у звезде ковала. Мислила је да ће се можда загледати у њену кћер, и за то нпје ником спомпњала за његово порекло и ма да је п пре знала. Сад пак, кад је нада почела остављатп, бар да п у другима убије наду и да тренутну радост, ако је има, помути горким пеленом. Госпођа Угринићка и Угринић озбиљно погледаше једно у друго, па онда у Стојковићку. Како велпте, — запита Угринићка зар доктор нпје дете венчаннх родитеља ? — Не, не, а зар ви то нпсте зналн ? Ја то знам за цело, јер сам чула од моје сестре од рођене тетке, која је из тога места, где је била докторова мати. Знате! Но у тај мах п ми седосмо за тај сто п Стојковпћка нпје могла довршити своје прпповедање. Јанко је врло мало говорио и све је немиран био Још док смо се шетали тамо амо по дворнпцп, крадом је погле-

дао по неке у друштву, који су му пзгледали опасни, да знају тајну његову. Међу те је спадала и нарочпто госпођа Тереза, која је позната са своје говорљивости. Је ли се Јанку чинило или је баш тако било, тек он мп рече, кад остасмо после сами ; — Угрпнпћевп су при растанку били са мном много хладнији него обпчно, — Тебп се то само тако чини рекох му. Па ено п Цвета, како те је с љубављу п чежњом гледала ! Јанка свега облп ру.мен, кад сам му то споменуо. Засијале му очи, задрхтао му глас, кад ми поче говорити. — Брате, хтео сам да затајим нешто од тебе, али не могу. Подељена туга у пола је мања. Моје срцемеје пзневерило До сада имађах спокојство своје, бар у том погледу, а сад ми је и то отето. Цвету, ту дивну девојку заволео сам свом душом својом, п то ми је нов бол, нова рана. — А зашто бол п рана? Тп ћеш је запроситп у родитеља и срећан бнти с њиме. Јанко горко задрма главом. На ово нпје ми ништа одговорио, него је друкчпје окренуо говор. — Али надам се, да ћу извидати ову рану, кад одем, далеко куда. А то ће бити скоро. Да, решио сам се да станем у војску за војног лекара. То ме веома изненадило. — Та ваљда не ћеш то радити ?! — Хоћу, јамачно хоћу, Оно је свет за мене, море, где се не изтражује одакле је која капљица. — Твоја љубав, твоја Цвета, шта ће она? Како те је нежно погледала, па за цело те воли, истински волп ! Јанко порумене, гта после тога побледе. Борпо се у себи, да надјача утнске п осећаје.