Zora

К Р В Н II М П !' 13

здрава, као да је-од бријега одваљена. Кад ходи, а тп чујеш како тутњи земља под њом, а кад ради онда се и највиђенији момцп поприлично озноје док је стигну. II она запела за око Стојану. Допала му се, па момак да погине за њом. Увијек би да је иоред ње, па да се с њоме разговара и да је гледа ко, Боже опрости, икону. Тако п сад. Неколнко пута махне српом, па се окрене, да види, јели она близу њега. А чим га достигне, он само рукавом обрише зној са чела, кашл.уцне, па је припита. — Јесп ли се уморила? — Јок ја. — Ја, 1>ога ми, п јесам. Неби се баш толико уморио, ама ова врућина додија, па баш једва чекам, кад ћемо оставити пос'о... — 11а какав си ти момак, кад ти и врућина додија, — нашали се она. Стојан је погледа. — Велиш ли то менп ? — рече, гт-онда показа руком на жетеоце. — Видиш ли их... ето колнко их има... па ево да се окладимо, да ни Један не може са мном... —® Чини ти се... — Не чини ми се, вего је баш тако... Ето, ако хоћеш, па да се окладимо. — 0 што ? — Ако те добијем, да те пољубим. Она се зацерека. — 111та велиш ? запита он. — Неби то учинила за вас свијет, рече она, па хтједе да ради даље. Алп је он задржа. — А зар сам ја ружан ? рече. — Ниси ружан... — Па ја шта је?

— Не љуби се прије вјенчања, одговори она, па поче да ради. Стојан се осмјехну, погледа да видн јесу ли други одмакли далеко, те се тада даде у потјеру за њима. А чим сунце поче да се склања за брдо, поздрављајући их пошљедним зрацима, оставише радњу и пјевајући кренуше се кући. 11ошље вечере састали су се опет иред Стевановом кућом. Неки прострли гуњеве па сјели, а неки се онако поваљали по трави, па гледаху у небо, на коме се свјетлуцаху милијонп ситних звијездица. — Родило жпто ове године, поче Радан. — Јес' вала Богу, — рече Стеван. — Није маћаво к'о лањске године. — Нпје ни мало. Па обојица повукише по неколико димова и опет ушутише.... — Ја не знам шта нам је, па шугимо к'о браћа, — рече Мирко. — Не знамо ни ми... — К*амо пјесма? Камо гусле? Та нијесмо помрли... — Дајте гусле, дајте ! — повикаше свп. 11 донесоше гусле. - А сад ко ће пјевати ? — Стојан, — гракнуше сви. — Не могу ја, браћо., — правда се Стојан — Можеш, можеш, — дочека Радан, — имаш ти царско грло к'о у Обилића... Па му тутну гусле у шаке. Стојан превуче неколико пута, па заиска тамјана, да премаже гудало, а по томе отегну очима и поче : О-о-о-ој браћо моја соколови снвп Ако ћете мене послушати,