Zora

20

На сумрачном небу гасну звезда сјајна, А за робом пуцањ и потера оде... Свуда живи љубав за живот слободе Слобода је живот и вечита тајна! 1883. М П.

К Њ А 3 С Р Е Б Р Е Н Роман из времзна Јована Грозног, од Грофа А. К. С руског преводи Вукосава Иванишеви^ева Глава I.

и Толстоја

Р ПРИЧ II и Ц И

23. Јуна, 1565. г. стиже младн бојарпн (властелпн) кнез Нпкита Романовић Сребренп, са много својнх војника у село Међедовку, које лежи на 30 врста далеко од Москве. Књаз је читавих пег година био у Литвп, куда га је послао цар Иван Васиљевић Грозни, да уговара мнр, са краљем Жигимонтом. Али Сребренп није бно рођен да уговара мир, а особито са таквим лукавнм народом. Краљевскн савјетници користшне се искреношћу и простотом младога књаза, те га брзо искушаше о свијем рускијем стварима, и почеше на уговору мира много впше да захтијевају, него што треба. Тада се Сребрени не уздржа. него лупну шаком по столу и пред свима савјетницима раскиде царску „грамату" коју је требало подписатп, с ријечпма: „О. лукави створови ! Ја с вама говорпм искрено као с људпма, а ви хоћете да ме преварите!" За овај врући посгупак био би Сребрени, по налогу Грознога, одмах кажњен, да, на срећу његову, не стиже од истога цара из Москве вијест, да се мир не уговара, него да се на ''ово рат отпочне. Тада Сребрени диже војску и одушевљено стаде тући Литавце. Од тога доба, име књаза Нпкнте Сребренога спомињало се, не само по свој Русији него и у Литви.

Спољашност књажева иотпуноје одговарала његовој нарави. На његовом, више пријатном него лијепом лицу, видјела се искреност и добро срце. Његове црне очп, засјењене дугим грепакицама, показивале су особиту одважност, а неуредне и помршене обрве, бјеху свједок живих мислих. Лијепо оцртана уста изражаваху поштење, а осмјех — готово дјетињу простодушност. Коса мује била свијетле боје, а црнкаста ократка брада особито му је лицу доликовала. Сребреноме је могло битп 25 година. Раста је био средњег, широкијех леђа, а танак у пасу. Књаз је био весео и расположен, јер се враћао у своју милу отаџбину. Дан је био особито лијеп, сунце сијаше; то је био један од оних дана, кад сама природа дише некако свечано ; кад цвјетићи изгледају свјетлији. небо плавље, ваздух лакшп ; кад човјек осјећа на душп тако лако и пријатно, као да му је и сама душа прешла у ту природу, па трепери на сваком листићу и љуљушка се на свакој стабљицп. Диван је, јасан је био тај јунски дан, али је књазу, послије петогодишњег бављења у Литви, изгледао још дивнији и јаснији! И поља, и шуме, и све му је мирисало Русијом! Никита Романовић био је срцем и душом одан своме цару. Како он, тако му, је био одан вас руски народ