Zora

3 О Р

^ а дом у борбу Минсорел гре У храброј руци сека ДМач оштри, да душмане тре * На леђи харФа снева. „0, земљо иесме" ври му глас „Кад бојни плам те пали „У борби један мач ти спас Једна те харФа хвали.

УУ ^ИНСОРЕЛ (Пз Ирскпх мелодија Тоде Мууа) \

крви певач лежи, но Руга се борби врага, Јасне је струне прекин'о Умукну харФа драга; „У бесу никад" збори „нек Враг те не срами худи, Слободи пој сп вила тек За роба нема буди!" Илија Белеслијин.

Т 0 Т А К СЛИКА 113 ја сам некада био млад. Кршан момак: здрав као дрен, хитар као у& Гсрна,поносит каосоко.Цеоје светбно Ш" иој. Али тако не траје дуго. Рано, врло 1 рано, моје се очи помутише, чело мп се намрачи, жуч мп испуни груди. Тек сам био сазнао за живот, окусио сласти у њему, а већ се раздре копрена, која мн је скривала нпштавило људскога жпвота, пјасамибрзо запазио, како суонеживотне сластн, које сам до тле ужпвао, биле само варка, којаје бујној младостн крила истпну о свету. Моји врсницп тек су се успављивали, заносним младалачким сновима, а ја сам већ осећао горчину, коју мало којп животу своме нпје осећао. Јавајелагано гонп.чаоне фантастичне слпке, које ми је стварала бујна младост. Па опет ме је много заболело, кад сам првп пут осетпо, како је врло трновпта стаза, којом човек у животу греде. Било је то по Духовима. Ја сам тада још био у своме миломе сеоцу. Ручао сам био, па сам изишао у поље. Поглед мп је летео у даљину преко онога дивотнога шаренила, које је било на све стране око мене. Мени се груди шпре и пуне

0 Б И В А ЖИВОТА. необпчнпм мпљем, у коме се срце топи. Окрећем се п дивпм се свему пред собом. А имао сам се п чему дпвити : на једној је странп благп поветарац лелујао бујно жпто, и талас је гонпо талас; доле се зеленпло море од кукуруза; лево, изнад зеленога гаја, бујало је лозје, начнчкано гроздастпм цветовима, а овде онде шаренила се миришљава лпвада. Мајка је срећна, кад јој је дете здраво, бујно п напредно ; сељак је блажен. кад му је љетина добра. II ја сам био блажен: песма ми из уста лети, — срце мп пева. Пред собом сам гледао живот, п у томе жпвоту жпвот свој, живот оних, који су мп најдражи на свету. Од ранога пролећа ту смо у пољу. Ту нас је изгрејавало сунце, ту смо уживалп у вечерњем поветарцу. За одмор нисмо знали. Ту сморасипали снагу своју. Сваку стопу те земље знојем смо натопили. Али нанг труд није узалуд. Ми с.мо ономе пољу дали жпвота, а оно ће нам сад богато платити за наше труде. Бно сам будан, а сањао сам. Алп ме нешто прену, обазрем се: никога у близпнп. Алп тамо, на небесноме своду за-